Kada se spomene Vojvodina prve asocijacije jesu plodna ravnica i nepregledna žitna polja. Međutim, nije uvek bilo tako. Prema podacima istraživača, Banat je u izvornom obliku bio stepsko, a delom i močvarno područje. Ljudi koji su tu živeli bavili su se stočarstvom, da bi se postepeno okrenuli zemlji, kultivisali je i pretvorili u obradive površine.
„Agrarno nasleđe Banata” je naziv izložbe u salonu Narodnog muzeja koja će biti otvorena do polovine februara 2023. godine. Ona je zajednički projekat Etnološkog i Prirodnjačkog odeljenja. Autorke su Rajka Grubić, muzejska savetnica – etnološkinja i Nataša Knežević, viša kustoskinja – biološkinja.
Zrenjaninci mogu da nauče kako se nekada obrađivala zemlja i koji su bili najznačajniji poljski radovi. Predstavljene su i stare alatke i mašine. Veći broj izloženih predmeta je do 2011. godine bio u vlasništvu porodice Malbaški iz Zrenjanina. Potom je eksponate otkupio Muzej i danas su oni deo etnološke zbirke.
Osim ovoga, na izložbi je posebno zanimljiv segment koji pokazuje koliko je agrarno nasleđe povezano sa razvojem porodice, obredne prakse i običaja. Takođe, može se videti koje su biljne vrste imale prioritet kroz vekove, ali i kako se i zašto menjala njihova zastupljenost na terenu.
TRADICIONALNA OBRADA NJIVA
– Na samom početku, kada je stanovništvo počelo da se bavi poljoprivredom, ratarske kulture gajile su se isključivo za potrebe domaćinstva. Najzastupljenije su bile žitarice – pšenica, kukuruz, ječam, ovas, raž… Vremenom je hlebno zrno postalo deo trgovinske i robne razmene. Stvarale su se veće rezerve, što je dovelo do potrebe da se ono dalje prerađuje kako bi se maksimalno iskoristilo. Razvijaju se i prva preduzeća. Na području srednjeg Banata to se desilo početkom prošlog veka. Zrenjanin je dobio šećeranu, uljaru, skrobaru. Proizvodnja industrijskog bilja – šećerne repe, uljane repice, suncokreta, soje tako je dobila na značaju – podsetila je Nataša Knežević.
Sve do pred kraj 19. veka oralo se drvenim plugovima u koje su bili upregnuti konji ili volovi, sejalo se rukom, kosilo kosama i srpovima, vršilo na gumnu. Razvoj industrije i uvođenje mehanizacije krajem 19, a naročito u prvim decenijama 20. veka odigrali su značajnu ulogu u razvoju ovdašnje poljoprivrede.
– Velik doprinos za razvoj ratarstva bila je izgradnja železničke mreže, kao i uspostavljanje boljeg ne samo kopnenog, nego i rečnog saobraćaja. Na ovaj način Banat je bio povezan sa Rumunijom i centralnom Evropom gde se nalazilo tržište žitarica – ispričala je naša sagovornica.
OBIČAJI ZA BOGAT I ZDRAV ROD
Najznačajnije poljoprivredne poslove pratili su razni običaji čiji je cilj bio da pospeše i osiguraju letinu. Tako su, kod svih etničkih grupa u Banatu oni bili vezani u prvom redu za pripremu zemljišta, setvu i žetvu.
– U nekim mestima Banata sve do Drugog svetskog rata tradicija je bila da mati ili neka druga starija žena iz domaćinstva stavi na oglavlje konja bosiljak i da tom biljkom i bogojavljenskom vodicom poškropi životinje i orača. Postojao je i običaj da se bosiljak iz božićne česnice zaore u prvu brazdu pri čemu se govorilo: „Rodilo, rodilo kao bosiljak” – kaže Rajka Grubić.
Naša sagovornica je izdvojila još neke zanimljive primere koji se odnose na setvu i žetvu. Na primer, da bi žito bilo crveno, u njega je stavljana jabuka, bosiljak je vezivan crvenom vunom, prskalo se vinom i bogojavljenskom vodicom.
Dan pre setve odlazilo se u crkvu na molitvu, dok su pred setvu konji kićeni pomenutom biljkom, kađeni tamjanom i prskani osveštanom vodom. Sve je to imalo za cilj da se obezbedi dobar rod, da u njivi nema korova, već da raste samo čista pšenica.
– Postojale su i običajne radnje koje su primenjivane za vreme rasta i klasanja žita. Jedna od takvih je „osvećivanje”, svake godine početkom maja. Nakon mise u crkvi, seljani i sveštenik sa svoja dva pomoćnika, koja su nosila svetu vodicu i tamjan, izlazili bi u polje.
Povorka je odlazila u deo atara sa najboljim žitom. Na izabranoj parceli sveštenik se obraćao Bogu sa molbom da obezbedi dobar prinos, da atar zaštiti od suše, poplave, grada i oluje – objasnila je Grubić.
Danas je ovaj običaj delimično očuvan u formi „Žetelačkog dana” koji se tokom jula, već skoro dve decenije, održava u Mužlji. Ovakve svečanosti postoje i u Vojlovici kod Pančeva i Sajanu kod Kikinde.
Mnoge od navedenih magijskih radnji vezanih za pripremu, setvu i žetvu održale su se skoro do sedme decenije prošlog veka. Sedamdesete godine, navodi Grubić, su period nagle mehanizacije i u individualnom sektoru, uvođenja kombajna za žetvu žita, ali i drugih mašina kao što su, na primer, sejačice.
Gubljenjem realne ekonomsko-zemljoradničke osnove, dolazi do određene transformacije, a vremenom i do potpunog zamiranja običaja.
Miroslava Malbaški Foto: Jovan Drndak Njegović i arhiva Muzeja
GODINA USPEHA MUZEJA
– Zanimljivo je da se pojedini obredi i danas izvode, iako njihova uloga i značaj nemaju nekadašnju važnost i smisao. Primer je sejanje pšenice za vreme božićnih praznika. Nekada je ozelenela pšenica, u doba godine kada se smenjuju zima i leto, imala vidnu ulogu u agrarno-magijskim kultovima. Zelena pšenica u dane zimskog solsticija trebalo je da oponaša sejanje, klijanje i dobar rast i da svojim prisustvom, magijskim putem, potpomogne dobar rod pravog useva – rekla je etnološkinja.
Direktor Muzeja Siniša Onjin je istakao da je godina koja je na izmaku bila izuzetno uspešna za najvažniju ustanovu kulture u gradu.
– Naše koleginice Rajka Grubić i Olivera Skoko dobile su najveća priznanja u muzeologiji. Realizovali smo najviše projekata u istoriji našeg Muzeja i imali duplo više programskih sadržaja nego prošle godine – naglasio je Onjin.
Projekat „Agrarno nasleđe Banata” podržao je Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama.
MUŽLJANCI ČUVAJU TRADICIJU
– Novoustanovljene žetelačke svečanosti kod mužljanskih Mađara potvrđuju pravilo da gubljenje potrebe za određenim običajem ne povlači i njegovo gašenje. Običaji dobijaju novu sadržinu i formu, što potvrđuje i ta manifestacija. Žetva je posao koji uključuje mnogo ljudi. To je bio i ostao jedan od najznačajnijih radova u poljoprivredi. Preko žetelačkih svečanosti uspešno je oživljena, makar u jednom segmentu, tradicija i kulturno nasleđe jednog naroda – kazala je Rajka Grubić.
