Ako bi neko nebrigom, ili namerno (ne-daj-bože!) oštetio, recimo, malter na gradskoj ili nekoj drugoj kući u vlasništvu države ili lokalne samouprave, svi bi, naravno – s pravom, osudili što se nanosi šteta na zgradi koja je imovina (pomalo) svih nas, poreskih obveznika, zar ne?
Vidim, „Politika” piše kako su, u Crnoj Gori, neki uspeli da založe državnu solanu za ptivatni kredit. Pa, nisu je prodali, samo založili, ako su (pomalo) vlasnici, valjda mogu (pomalo) i da raspolažu tom imovinom – to je valjda bila ta logika…
To u susednoj državi stiglo je na našu naslovnu stranicu (ccc! gle šta su radili), kao da je kod nas bolje. I ovi naši su isisavali državno-društvene firme da ih jeftino kupe, podizali kredite da ih nikad ne vrate, pa smo bankarske manjkove pokrivali budžetskim novcem, dakle opet na račun nas, poreskih obveznika…
Uostalom, zar nismo, u prethodnom, socijalističkom sistemu, državno-društvenu imovinu nazivali Alaj-begovom slamom, koju svako razvlači prema mogućnostima i položaju. Pa smo zato i želeli da sistem promenimo u kapitalistički, u kome će se znati šta je čije, ko je vlasnik. A tranzicija i jeste period promene sistema – transformacije vlasništva. I eto, transformisali su Alaj-begovu slamu u svoju.
I sad, kad radnici traže svoja radnička prava, odmah ih ućutkaju – šta biste vi, nije vam ovo više socijalizam! A ovi, što stalno tragaju za Alaj-begovom slamom da je prisvoje, u kom sistemu oni žive i rade? Radnici u kapitalizmu, a oni stalno u socijalizmu…
Ali, kako se pokazalo, to sa Alaj-begovom slamom, nije samo naš domaći patent. U svetu se to zove „spašavanje banaka” i bankarskih proizvoda, kao što je, na primer, of-šor poslovanje. Princip je isti: imovina njima, troškovi nama.
