Moćne vode Dunava iz njegovog gornjeg toka stapaju se sa Tisom, na njenom ušću nedaleko od Knićanina. Simbolično govoreći, u tim su vodama, poput virova svuda oko ušća, isprepletane i mnoge ljudske sudbine. Posebno Nemaca koji su u to pitomo selo stigli upravo iz priobalja Dunava u postojbini njihovih predaka. Dunav im je zajednički, Tisa im je bila kletva. Naročito u najtežim vremenima – ratnim i poratnim…
OD ULMA NA DUNAVU…
Grad Ulm na Dunavu u južnoj Nemačkoj, najpoznatiji je po impresivnoj gotičkoj katedrali čiji toranj doseže do 161 metra i čini je najvišom crkvom na svetu. Ostaje misterija otkud u nevelikom mestu, sa 120.000 stanovnika, bogomolja takvih volumena, peta po visini građevina u svetu podignuta pre 20. veka. Uglavnom, to je i region iz kog su se brojni stanovnici, pretežno u prvoj polovini 18. veka, doseljavali na prostor današnjeg Banata, nekadašnje južne Ugarske, i postajali – Dunavske Švabe.
Kao dete, često sam kod svoje bake Ane sa znatiželjom prebirao po šarenim razglednicama na kojima se kinđurila upravo ta monumentalna ulmska crkva, iz svih mogućih perspektiva. Deda Mihajlo Mija i baba Ana, očevi roditelji, živeli su u Moriškoj ulici u Zrenjaninu, u kojoj sam i ja proveo prve četiri godine života. Deda je u kući imao krojačku radionicu, kao zanatlija koji je od toga izdržavao porodicu, dok je baka bila domaćica, s puno slobodnog vremena i strpljenja za svog unuka prvenca. U najboljoj nameri, često mu se obraćala nekim čudnim jezikom, koji on uopšte nije prihvatao i stalno tražio da mu „priča tako da je razume”.
Baka Ana je, naravno, svog unuka pokušavala da nauči sopstveni maternji, nemački jezik. Kao potomak doseljenika iz Ulma, negovala je veze sa postojbinom, i rodbinske i jezičke, koje udajom za Srbina nije prekinula. Skladno ih je uklopila u novo, multikulturalno i multikonfesionalno okruženje. I u vremenima kada to nije bilo ni poželjno, niti društveno i državno prihvatljivo, obeležavali smo u porodici duple praznike – imali smo dva Božića i dva Uskrsa, dedine i majkine, pravoslavne i katoličke. Nismo pravili bilo kakvu razliku, niti zapitkivali zašto tako. Uživali smo u dvostrukim radostima, ukusnim trpezama, darivanjima i svim životnim prilikama koje su nam nuđene.
KROZ RATNI PETROVGRAD…
Period u kom je smešten prethodni deo priče datira iz sedamdesetih godina prošlog veka, doba mog detinjstva i odrastanja u nekoj drugačijoj zemlji. Ne nosim u sebi bilo kakva neprijatna i teška iskustva lošeg, nemaštine ili okupacije, ali baba Ana i deda Mija su u svoje životne letopise upisali mnogo takvih stranica. Posebno su turobne bile ratne godine, kada je pripadnost „jednoj” ili „drugoj” strani neretko plaćana životom, čak i bez njenog isticanja ili bilo kakvog mešanja u vojno-političku svakodnevnicu. Ako je babino nemačko poreklo pred rat i tokom njega možda i pružalo izvesno olakšanje i sigurnost, to se po njegovom okončanju pretvorilo u suštu suprotnost. Bili smo u porodici skloni razmišljanjima, iako oni o tome nikada nisu govorili, da je njihov mešovit brak jedno drugo čuvao i spašavao, prkoseći turbulencijama i okolnostima koje su na ovim prostorima običnim ljudima često priređivale veoma bolna iznenađenja.
Anini roditelji, Tereza i Nikolas Neograd, nisu imali takvu mogućnost izbora. Početak rata doneo im je samo neizvesnost i duboku zabrinutost. Nisu se bavili politikom, niti isticali nemačko poreklo, pobogu, pa zet im je bio Srbin, dva unuka takođe. Verovali su da je to dovoljno da ih mimoiđu svi vrtlozi istorijskih promena i sudbina koje su, kako to već obično biva, nekom bile verne sluge, nekom veoma zli gospodari. Nikolas je dugo bio član Velikobečkerečkog dobrovoljnog vatrogasnog društva, osnovanog daleke 1868. godine, deo njegovog tada čuvenog orkestra, pleh muzike koja je pratila svaki defile vatrogasaca, ali i učestvovala u različitim varoškim manifestacijama.
Prilikom slučajne posete zrenjaninskom Vatrogasnom domu, u jednoj od prostorija naišao sam na izloženu fotografiju upravo tog Društva iz 1932. godine, koju posedujem i u porodičnom arhivu. Uz nju, na velikom uramljenom panou, nalazile su se fotografije rukovodstva i svih članova iz decenije pre – 1922. godine, ukupno njih sedamdeset dvojice. Među njima, potpisan ćiriličnim imenom i prezimenom, sa svojom prepoznatljivom trubom, bio je i pradeda Nikolas. Iznenađenje je bila najblaža reč kojom bi se taj neočekivani „susret” s pradedom mogao opisati…
DO KNIĆANINA NA TISI
Selo Knićanin, danas na obodu gradske teritorije Zrenjanina, uz reku Tisu, nekada se zvalo Rudolfsgnad. Naselile su ga Švabe iz okoline Velikog Bečkereka 1865. godine, a nazvan je po austrijskom prestolonasledniku Rudolfu. Pred Drugi svetski rat brojao je oko tri hiljade stanovnika, pretežno Nemaca. Tri kilometra južno od centra sela, na prostoru omeđenom Tisom, njenim ušćem i levom obalom Dunava, nalazi se lokalitet zvan Telečka. Za lepih i mirnih vremena to je mesto za uživanje, za ružnih i ratnih to je zlokobno i preteće stradalište, baš kakvo je i bilo neposredno nakon Drugog svetskog rata. Kada se uzalud mislilo da su zlodela bilo kakve vrste i počinjena s bilo čije strane postala prošlost.
„Od pustinje postao je rascvetali raj. Iz močvara nikao je neki novi svet”, reči su nemačkog pesnika Adama Milera Gutenbruna, urezane u kamen spomen-obeležja na Telečki na srpskom i nemačkom jeziku. Pored njega stoji i drugi tekst, takođe na oba jezika, koji ukazuje na suštinu i tog spomenika i mesta na kom je podignut:
„Ovde u osveštanoj zemlji počivaju hiljade naših zemljaka nemačke narodnosti koji su 1946-1948. u logoru Knićanin nasilno izgubili živote usled gladi, bolesti i hladnoće. Neka počivaju u miru!”
Osveta je reč moćna i snažna, ali i reč preteška i odgovorna. Mora se birati kada da se izgovori i prema kome i zašto uputi. Nemci koji su sarađivali sa okupatorom uglavnom su napustili grad pre dolaska partizanske vojske. Oni koji su ostali smatrali su da ničim ne zaslužuju kažnjavanje i da mogu, uz nove vlasti, da nastave da žive dotadašnjim životom. Pradeda je okončao u komunističkom logoru, kriv samo zato što je bio – Nemac.
BELEG PAMĆENJA I PORUKA
Baka Ana za smrt oca u logoru nikada nikoga nije optuživala, niti krivila. Nosila je to, verovatno, u sebi, taj svoj životni kamen i krst, trudeći se da očuva sećanje na svoje poreklo i korene. Decenijama se o zločinima u Knićaninu ćutalo, napušteno selo je kolonizovano srpskim življem i sve je, činilo se, polako prekrivao neumitni zaborav. Ipak, krajem devedesetih godina prošlog veka, nikao je nad Telečkom beleg pamćenja i ukazivanja na ono što se na tom prostoru dešavalo. Obnovljena je i kapela na mesnom groblju, gde se takođe nalazi jedna nemačka masovna grobnica. I u tom, sada naizgled sasvim pitomom prostoru, okruženom zelenilom, takođe je postavljeno prigodno obeležje.
Počele su da se pale sveće i da se donosi cveće. Mogao sam, konačno, pod belim kamenim krstom da, u nestvarnoj tišini okruženja, oslušnem zvuk pradedine trube i osetim duh gotovo imaginarne fotografije, nastale pre skoro jednog veka ispred Vatrogasnog doma u današnjoj Obilićevoj ulici u Zrenjaninu…
Mojoj baki Ani ove će godine biti punih četrdeset kako je otišla svom ocu, prašnjavim drumovima nebeskim, mom deda Miji trideset pet. Pradedi se tačna godina odlaska ni ne zna.
Telečka ćuti i kazuje toliko toga, istovremeno. Opominje i odgovore traži, iako zna da ih je pronaći teško, sve teže. Telečka je i deo moje porodične priče. Odavno njeni glavni akteri nisu među živima, ali sam smatrao neophodnim da je nekom ipak ispričam i bar malo otrgnem od prokletstva zaborava…
Prošlost se promeniti ne da. Prošlost se ispraviti ne može. Jedino, kao skromni zalog za budućnost, može služiti poput putokaza, usmeravati ka glavnim i sigurnijim drumovima, izbegavati stranputice, nesigurne pravce, neproverena ukrštanja. I trajati, dostojanstveno, kako se i koliko pod ovom mrvom kosmosa može, i mora.
Miodrag Grubački Foto: Miodrag Grubački i porodična arhiva
