Da će upisati španski jezik Zrenjaninka Bojana Kovačević Petrović znala je još u detinjstvu. Na taj način želela je da dođe do svojih rođaka u Peruu o kojima je kao mala mnogo slušala. Posvećena ljubavi prema španskom jeziku, književnosti i kulturi, sigurnim koracima napredovala je do mesta docenta na novoosnovanom Odseku za italijanske i iberoameriče studije i do pozicije upravnice Iberoameričkog centra Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Nosilac je ordena Izabele Katoličke, najprestižnijeg priznanja koje Španija dodeljuje za visok doprinos širenju njihove kulture. Gostovala je na više od 20 univerziteta širom sveta i rukovodilac je grupe „Latinska Amerika i Balkan: kulturne i društvene veze”.
Karijeru je započela u Radio Zrenjaninu 1992. godine, na kojem je radila u kultnom programu „Radio ljubav”. Kao mlada novinarka u dva navrata išla je na edukaciju u Radio Dojče vele u Kelnu. Od 2000. do 2003. godine bila je glavna i odgovorna urednica ovdašnjeg radija, a potom je zauvek napustila rad u medijima.
Karijeru je nastavila u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović” kao saradnica za odnose sa javnošću, a potom je prešla u Srpsko narodno pozorište. Doktorirala je na delu Karlosa Fuentesa na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 2014. godine zaposlena je na Univerzitetu u Novom Sadu.
Kako je izgledao Vaš akademski put?
– Znala sam da ću studirati španski još kada sam imala dvanaest godina. Upisala sam Filološki fakultet u Beogradu i bila jedan od najtalentovanijih studenata. Međutim, zbog životnih okolnosti morala sam da pauziram studije i počnem da radim. Čime god da sam se bavila, moja paralelna karijera je bila prevodilačka. Prve prevode sam objavila pre nego što sam apsolvirala. Znala sam da za to imam talenat i ulagala sam veliki trud da se oformim kao prevodilac. Počela sam kao student, a prvu prevedenu knjigu, memoare Ernesta Sabata „Pre kraja”, objavila sam sa 30 godina.
Nekoliko godina kasnije vratila sam se na fakultet, diplomirala, masterirala i postala saradnik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Potom sam upisala doktorske studije i počela da radim kao saradnica prof. dr Dalibora Soldatića. Uporedo sam dobila posao na Odseku za romanistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koji je u to vreme uveo predmet Hispanske kulture.
Vremenom sam počela da se bavim različitim projektima koji su u vezi sa Španijom i Latinskom Amerikom. Inicirala sam osnivanje radne grupe „Latinska Amerika i Balkan: društvene i kulturne veze” koja obuhvata 52 profesora, istraživača i umetnika iz 21 zemlje sveta. Ponosna sam što smo to uspeli da ostvarimo i imamo velike planove na tom polju. Predavali ste na univerzitetima širom sveta, kakva iskustva nosite sa gostovanja?
– Za mene je jako važno da se ogledam na drugim univerzitetima kako bih videla da li to što prenosimo našim studentima ima širinu i nivo koje želimo da im ponudimo. Pritom, svako gostovanje otvara nove mogućnosti saradnje. Često pričam o onom što najbolje poznajem, a to je književni opus Karlosa Fuentesa i latinoamerička književnost uopšte. Gostovala sam na univerzitetima širom Evrope, virtuelno u Kolumbiji, Ekvadoru i Brazilu, a u Meksiku sam boravila u tri navrata. Tamo sam više puta govorila na temu Jugoslavije i Latinske Amerike. Njih veoma zanima naša bivša država jer tu postoje tesne kulturne i društvene veze.
Španski univerziteti i te kako prate našu književnost. Nedavno sam dobila poziv da održim predavanje u Madridu o Danilu Kišu, čija su brojna dela prevedena na španski. Naša misija nije jednosmerna, cilj nam je da u svakoj prilici popularišemo srpsku kulturu na španskom govornom području. Svakim novim projektom pokazujemo da su te veze uzajamne, a u okviru radne grupe „Latinska Amerika i Balkan” pokušavamo da ih učinimo vidljivijim. Dobili ste orden Izabele Katoličke, šta za Vas predstavlja ova nagrada?
– Tako je na najlepši način zaokružena moja dugogodišnja posvećenost širenju španskog jezika i svega što obuhvata to kulturološki bogato i jedinstveno područje. Mislim da je taj prestižni orden velika čast za pojedinca, ali i za naše društvo. U pitanju je najviše priznanje koje sam ja kao stručnjak za španski jezik i hispansku kulturu mogla da dobijem i istovremeno velika obaveza da nastavim da se trudim, kako bih opravdala to poverenje.
Nagrada je namenjena i svima nama koji smo na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu istrajali u naporima i iskrenoj želji da omogućimo mladima da studiraju španski jezik, književnost i kulturu, svesni činjenice da ćemo savremenim, dinamičnim i kvalitetnim programom unaprediti studije hispanistike, odnosno iberoamerikanistike u Vojvodini i Srbiji. Uostalom, Zrenjanin je jedan od malobrojnih gradova u kojima se taj jezik uči u nekoliko osnovnih škola i to je istinski dragoceno za budućnost ovdašnje dece, budući da španski danas govori 600 miliona ljudi u svetu.
Latinoamerička kultura globalno je sve zastupljenija, sa kakvim žarom studenti pristupaju njenom izučavanju?
– Interesovanje za Latinsku Ameriku jeste sve veće, iz više razloga. Sa jedne strane, to područje generalno ima mnogo sličnosti sa nama, a sa druge, tamošnje kulture i književnosti neprikosnoveni su deo svetske baštine. Doduše, naši studenti neretko imaju određeni strah jer misle da su te zemlje opasne i da njima vlada kriminal. Mi pokušavamo da kroz konkretne programe sve te dileme razjasnimo, da razbijemo predrasude i pokažemo da nije opasnija nego bilo koji drugi deo sveta.
Zahvaljujući saradnji sa ambasadom Meksika, Argentine i Španije svake godine realizujemo niz programa gde studenti mogu uživo da vide i čuju to što ih zanima. Oni su nam jednako važni kao i same studije, jer se pokazalo da vannastavne aktivnosti šire vidike studentima, motivišu ih i pružaju im priliku da mnogo nauče van onoga što je propisano obaveznim programom. Vaš prvi posao bio je u novinarstvu, kako ste počeli njime da se bavite? Šta pamtite iz tog perioda?
– Na drugoj godini studija poželela sam honorarno da radim. Hrabro sam otišla na deveti sprat vodotornja u Radio Zrenjanin, potražila Đorđa Vojnovića i rekla da bih volela da se ogledam u novinarskom poslu. Pronašla sam se u tome i 12 godina koje sam provela u medijima donelo mi je mnogo dragocenih saznanja i iskustvo koje do danas primenjujem.
Đorđe je bio vrhunski majstor svog zanata, veoma otvoren prema mladim saradnicima, novim mogućnostima i radiju kao mediju. Pružio nam je šansu da osmislimo moderan popodnevno-večernji program, „Radio ljubav”, na koji smo bili veoma ponosni. U pitanju je bio sasvim drugačiji koncept od klasičnog informativnog, a činio ga je niz emisija – „Pano kulture”, „Haotika”, „Zakucavanje”, „Džezva”… Sa puno entuzijazma stvarali smo nešto novo i dinamično. Imali smo veliku slušanost i što je najvažnije mi smo se dobro družili, razumeli i provodili.
Iz radija sam otišla zbog politike. Nakon promena 2000. godine, kao glavnog i odgovornog urednika pritiskale su me razne stranke. Držeći se profesionalnih načela, nisam želela nikome da se priklonim i zauvek sam napustila medije. Iako više ne radite u našem pozorištu, prošle godine je ovde izveden Vaš prevod drame „Dečko iz poslednje klupe” Huana Majorge. Kakvo je interesovanje za adaptaciju drama iberoameričkih pisaca?
– Bogato špansko govorno područje nudi mnogo starih i novih pisaca, ali su oni premalo zastupljeni. Problem je to što su pozorišni budžeti ograničeni, mnogi reditelji igraju na sigurno ili do njih naprosto ne dolazi to šta se dešava u teatrima španskog govornog područja.
„Dečko iz poslednje klupe” je izvanredna predstava. Španski ambasador je na premijeri izjavio da je zrenjaninska verzija bolja od čuvene madridske. Za svaku pohvalu je odlična glumačka ekipa i talentovana rediteljka. Doduše, ni prevodilački doprinos nije zanemarljiv. Dramski komad nije lako prevesti, a on je osnova za nastanak predstave. Vrlo retko se to ističe, zapravo mahom se zaboravlja. Često govorim svojim studentima da prevoditi dramski tekst znači da treba imati u vidu glumca, reditelja, publiku u sali, čitaoce do kojih će taj tekst doći… U pitanju je specifičan oblik prevođenja, za mene uvek izazovan. Kako danas vidite kulturnu scenu u Zrenjaninu?
– Dok sam živela ovde, Zrenjanin mi je bio predivno mesto za život. Volim ga i čini mi se da i danas ima dobar potencijal. O kulturnoj sceni trenutno ne znam mnogo. Povremeno dolazim na premijere predstava i mislim da je Pozorište kulturni simbol grada. Nedavno sam bila na promociji knjige Dragice Stojanović i čini mi se da Zrenjaninska biblioteka ima odličan koncept. Bilo je divno videti koliko se ljudi okupilo da čuje vrhunsku poeziju! Kvalitetan sadržaj kontinuirano nudi i Muzej. Primećujem da Zrenjaninska filharmonija takođe održava visok nivo. Sve to je za pohvalu, jer danas nije teško doći do određenog nivoa, mnogo je teže održati ga, a čini mi se da oni u tome uspevaju.
Nedavno sam upoznala mladog zrenjaninskog muzičara, koji mi je rekao da u gradu postoji nekoliko mesta za rokenrol. Mislim da je u današnje vreme poplave šunda, važno što postoji zdravo jezgro iz kojeg će izaći mladi ljudi koji imaju određenu buntovnost i misle svojom glavom. Čini mi se da to svedoči o zdravom kulturnom životu grada.
