BORIS TRIVAN: Živimo u Srbiji, ovde je život improvizacija

ZRENjANINAC KOJI ŽIVI U BEOGRADU, O KOMUNIKOLOŠKIM FENOMENIMA, MEDIJSKOJ CENZURI I DRUŠTVENIM MREŽAMA

Necenzurisani komentari i slobodan jezik Borisa Trivana prvenstveno su ono po čemu ga mediji i javnost Srbije poznaju. Mlađe generacije i marketari kroz naloge na društvenim mrežama upoznali su ga pod fiktivnim imenom mrtve partizanke: „Pokojna Mileva”. Boris kroz Milevu upire prstom na sve ono što je u društvu pogrešno. Ipak, digitalno vaskrsla osoba pretvorena u komunikacioni fenomen nije jedini legitiman i primećen uspeh po kojem prepoznajemo Trivana. Vršnjaci iz Zrenjanina, gde je rođen, sećaju se njegovog interesovanja za arheologiju, preciznije, egiptologiju. Nakon studentskih dana i iskopavanja u Egiptu, Trivanova adresa ostaje u Beogradu gde danas radi u oblasti komunikacija i marketinga.

Tviter i fejsbuk nalog „Pokojna Mileva” iza koga stojiš i čiji si tvorac svojevremeno je imao više od pola miliona pratilaca. Čime je danas ljudima najlakše privući pažnju, koliko se taj fokus brzo menja?
– Danas je taj broj daleko veći od pola miliona i vrlo je interesantno da uprkos tome što već dve godine ne koristim te naloge, oni ipak svakodnevno dobijaju po nekoliko stotina novih pratilaca. Ne znam kako to da tumačim, osim da ljudima nedostaju kvalitetne satire, a laskaću sebi da sam bio dobar u tome. Ni danas, kao ni bilo kada ranije, nije teško privući pažnju ljudima jer nije u tome poenta. Pažnja zarad pažnje je besmislena. Stvar je u tome šta ćete sa tom pažnjom kada je dobijete, kako ćete je i u koje svrhe iskoristiti. Ukoliko je sve što želite to da napumpate svoj ego i umirite sujetu, slikajte se polugoli. Ukoliko, pak, želite da iznesete ozbiljne stavove u vezi sa kritikom društva, onda u to morate uložiti daleko više truda i kreativnosti. Nije dovoljno reći nešto pametno, ima mnogo pametnih ljudi, poenta je reći velike i ozbiljne stvari, na takav način da vas razume širok auditorijum. Moj način su bili satira i humor.

Nakon „Mileve” i zahvaljujući njoj, počinje tvoja ozbiljna poslovna karijera, nenadano si samom sebi promenio život. Šta su ti počeci na društvenim mrežama dali, a šta su ti uzeli?
– Zapravo, moja ozbiljna poslovna karijera počela je mnogo, mnogo pre „Pokojne Mileve”. Otvaranjem Instituta za digitalne komunikacije, samo sam preusmerio svoja interesovanja na drugo polje. Možda nekome može biti čudno što sam se sa egiptologije prešaltao na digitalni marketing, te se često šalim kako mislim da je to poprilično logično, jer sam se školovao da radim sa mrtvim ljudima, a Mileva je ipak jedna pokojnica sa društvenih mreža. Ja sam, zapravo, nastavio da radim u struci (smeh).

Trenutno radiš kao programski direktor na Institutu za digitalne komunikacije u Beogradu. Ima li u tom poslu mesta za kreativnost i improvizaciju?
– Mislim da u svakom poslu ima prostora za kreativnost, ako ste taj tip čoveka. Osmišljavanje i kreiranje marketinških kampanja je ogromno dečje igralište, nebo je granica. Što se improvizacije tiče, ipak živimo u Srbiji, ovde je život improvizacija.

Pisao si kolumne za dnevne listove, gostovao u televizijskim emisijama i svuda govorio bez dlake na jeziku… Koje je tvoje mišljenje o medijima i slobodi govora?
– Do sada sam pisao za gotovo sve velike dnevne novine i nedeljnike. Uvek kada su me pozivali na pregovore, insistirao sam na samo dve tačke dnevnog reda: prva je da nema nikakve cenzure tekstova, a druga tema je novac. Interesantno je da smo se uvek natezali samo oko te druge stavke, a saradnju prekidali isključivo zbog prve. Kada si politički neopredeljen, onda je samo pitanje trenutka kada ćeš nekog oplesti u kolumni, ali sasvim je sigurno da će svi stići na red. Pre ili kasnije, nekome nešto zasmeta, počnu da zvrndaju telefoni i onda nastane problem. Njihov problem. A taj problem je što ja ne pristajem da flertujem sa cenzurom. Malo sam stariji pa se sećam i cenzure devedesetih i odgovorno tvrdim da je sada neuporedivo gore. Tada je bilo više od tristotine opozicionih radio stanica, nekoliko televizija i novina, a da ne pominjem „Indeksovce” koji su išli sa svojim predstavama od grada do grada. Tada su ljudi imali nekakav ventil, a sada ga nema. Ne razumem se u fiziku, ali znam da kada nema ventila, onda pritisak raste i na kraju ode sve u propast.

Poslednji put kada je list „Zrenjanin” pisao o tebi, bio si gimnazijalac koji je planirao karijeru arheologa i istraživao iskopine u Egiptu. Da li je taj dečački san zaboravljen ili ćeš mu se jednog dana vratiti?
– Trebalo je češće da mi tražite intervju, pa ne biste propustili toliko veliki i važan period mog života (smeh). Od tada se štošta desilo. Upisao sam arheologiju, posle nekoliko godina otišao na prvo iskopavanje u Egipat, a narednih deset godina proveo na iskopavanjima sa Kembridž Univerzitetom i Egipatskim istraživačkim udruženjem. Ostvario se moj san iz petog razreda osnovne škole, da iskopavam u Tel el-Amarni, prestonici u kojoj su vladali Ehnaton i Nefertiti. Mislim da sam dobar primer da se sve može postići, ma koliko to bilo protivno zakonima verovatnoće. Da nije izbio puč u Egiptu i da te godine nisam ostao u Beogradu, verovatno bih nastavio da se bavim egiptologijom. Možda se i vratim, ne znam. Egipat je moja najteža odluka koju još uvek nisam doneo.
Ljiljana Đurić