Da bi se na „daskama koje život znače” čvrsto stajalo potrebne su godine rada, truda, zalaganja i odricanja, a pre svega iskustva koje se stiče kroz svaku ulogu. Svaka rola u životu glumca ostavlja neizbrisiv trag, oblikuje njegovo duhovno biće, a aplauz i podrška koja dolazi od publike dugo se pamte.
O svojim počecima u zrenjaninskom Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”, ali i uspešnim karijerama u „Srpskom narodnom pozorištu” u Novom Sadu gde više od deceniju žive i rade, priča nam glumački par Jugoslav Krajinov i Sanja Ristić Krajnov.
USPEŠNA MINULA SEZONA
– Svaki susret sa novim komadom, rediteljem i kolegama za mene je značajan i uzbudljiv, a rad predstavlja moj umetnički i lični rast i razvoj. Ova sezona bila je značajna za mene kao i sve koje su joj prethodile. Uoči pandemije bila je premijera Nušićevog komada „Jovanča na putu oko sveta” u režiji Zoltana Puškaša. Uvek je velika i značajna stvar kada radimo našeg „Šekspira“. Imali smo dva izvođenja a reakcija publike najavljuje dug život ove predstave. Ušli smo u selekciju festivala „Dani komedije“ u Jagodini, koji je nažalost odložen do daljnjeg. Pre toga u Novosadskom „Novom teatru” imala sam premijeru predstave „Iza kulisa” Majkla Frejna u režiji Dragana Ostojića – kaže Sanja Ristić Krajnov.
Kako ističe, taj komad je pre jedne decenije bio je postavljen u zrenjaninskom pozorištu i imao je status kultne predstave. Kad god je igran, sala je bila puna a radovali su mu se i glumci i publika! Zanimljivo je da je i u ovoj postavci troje glumaca iz zrenjaninske predstave.
„Aj, Karmela“ u režiji Dušana Petrovića je duo drama koju je Sanja radila zajedno sa suprugom Jugoslavom i to je, prema njenim rečima, poprilično zahtevna forma za glumce u smislu energije, koncentracije i prisutnosti.
– Nakon predstava usledio je dokumentarno-igrani film „Zemlja mog proleća“ u režiji profesora Antala Silarda koji govori o tri žene koje su ostavile trag u svojoj epohi. Imala sam privilegiju da igram divnu Dragu – Draginju Gavrilović, književnicu čiji se roman smatra prvim srpskim ženskim romanom – kaže naša sagovornica i dodaje da je, i pored svih obaveza, upisala treću godinu na doktorskim studijama na Akademiji umetnosti.
Jugoslav je igrao u komadima velikih, monumentalnih, pisaca domaće i svetske literature, a izdvaja „Veštice iz Salema” Artura Milera, zatim „Aj Karmela” Hosea Sanćisa Sinistere, „Travničku hroniku” Ive Andrića i „Upotrebu čoveka” Aleksandra Tišme.
– Mogu slobodno da citiram Egona Savina: „Ako imaš nedoumicu šta ćeš da radiš u pozorištu, uzmi klasika i nećeš pogrešiti”. Mi smo u svim tim predstavama uspeli da ispričamo priču, da je prenesemo na publiku, da ona to oseti i da ih gleda i po nekoliko puta. Na žalost, takvih komada klasičnog izraza, gde se sa scene pričaju priče velikih pisaca, sve je manje. Nikita Milivojević, Dušan Petrović i Boris Liješević to su uspeli na maestralan način – iskren je Krajnov.
PRVI KORACI NA „TOŠINOJ” SCENI
Pozorišnu karijeru oboje su započeli u Zrenjaninu za koji ih vežu lepa sećanja i neraskidiva prijateljstva.
– U Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”, u rodnom Zrenjaninu, sam kao dete gledala prve predstave. Naravno da to pozorište u mom životu ima ogroman značaj i posebno mesto. Tu sam se „zarazila“ teatrom, dobila prve uloge, priznanja, igrala velike i male role, zaljubila se… Na moju žalost trenutno nemam ni jednu ulogu u ovom pozorištu. Kažem trenutno, jer verujem da će se i to promeniti. Deo našeg posla je da nas neko izabere, pozove. Za sada, poziva iz Zrenjanina nema, ali se nadam da će ih biti i vrlo rado ću se odazvati – veruje Sanja Ristić Krajnov.
Jugoslav je takođe na „Tošinoj” sceni prvi put ozbiljno stao na „daske koje život znače” što će uvek biti duboko urezano u njemu, a među kolegama iz pozorišta, stekao je mnogo dobrih prijatelja.
– Naravno, sa drugarima i kolegama sa klase koji su zaposleni u zrenjaninskom pozorištu se viđam i čujem telefonom gotovo svakodnevno. Ljubiša Milišić, Nataša Ilin i ja imamo i nekoliko zajedničkih projekata, kao što je „Ženidba na čardaku” koju igramo u Novosadskom „Novom teatru” i Gimnaziji „Laza Kostić”. Da li ću igrati i raditi nešto novo u zrenjaninskom pozorištu ne zavisi od mene, nego od uprave i kolega. U Zrenjaninu sam igrao divne uloge u odličnim predstavama i oženio Sanju Ristić – seća se Jugoslav Krajnov.
Za Sanju je na početku bilo značajno to što je upravo u zrenjaninskom pozorištu dobijala velike i značajne uloge sa kojima se borila onako kako je mogla i znala u tom trenutku.
– Na primer, moja druga uloga u životu je bila lik Viole u Šekspirovoj „Bogojavljenskoj noći“ u režiji Zlatana Dorića. To je izuzetno zahtevna uloga, ali smo tu predstavu igrali, koliko se sećam, 12 godina. Svojevremeno sam imala i po pet premijera u sezoni u Zrenjaninu i to je bilo vrlo značajno. Za mladog glumca je važno da radi kontinuirano, da proba razne stvari, da se baca u vatru – smatra glumica.
SARADNJA SA REDITELJIMA
Predstave koje su formirale Jugoslava i uticale na njegov glumački razvoj su „M70” Mirka Stojkovića u režiji Miroslava Benke, „Narodni poslanik” Branislava Nušića u režiji Dušana Petrovića i „Skapenove Spletke” Žana Batista Poklena Molijera u režiji Radoslava Zlatana Dorića. To su komadi koje je uradio u NP „Toša Jovanović” u Zrenjaninu. Zatim su usledile predstave koje je radio sa Egonom Savinom: „Gospoda Glembajevi” Miroslava Krleže, „Ujkin san” Fjodora Mihailoviča Dostojevskog i „Tužna komedija” nastala prema klasičnom delu ruske književnosti, romanu „Oblomov” Ivana Aleksandroviča Gončarova. Kako kaže, Savin je profesor i reditelj, koji ga je naučio da misli, da u svakom trenutku bude „prisutan” na sceni.
Za svakog glumca je važna i saradnja sa rediteljima, a ovaj glumački par se susretao sa mnogim divnim ljudima, rediteljima i kolegama. Sanja izdvaja koleginicu i profesorku Jasnu Đuričić, kojoj je asistentkinja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Kako kaže rad sa njom joj je doneo mnogo toga. Jedna od najznačajnih uloga i istovremeno najvažniji rad u njenoj karijeri je saradnja sa Egonom Savinom na predstavi „Zla žena“ u pozorištu „Toša Jovanović”.
– Na žalost, odlukom tadašnje uprave ta predstava je imala vrlo kratak život, iako je osvajala priznanja na raznim festivalima, imala sjajne kritike. Nekako mi je ostala baš velika žal za tom predstavom. Rad Tomija Janežiča je uticao mnogo na mene, zatim susreti sa rediteljem, kolegom i mentorom Radoslavom Milenkovićem, mojim profesorima na doktorskim studijama Goranom Markovićem i Borom Draškovićem – ističe ova Zrenjaninka.
Proces rada sa Tomijem Janežičem na predstavi „Nahod Simeun”, ostavio je traga i na Jugoslavljevoj karijeri gde je, kako kaže, prošao kroz sasvim drugačiji metod od onog što je učio na akademiji. Predstave koje će sigurno biti dugo na repertoaru, a koje voli da igra i mnogo mu znače, su „Na Drini ćuprija”, „Veštice iz Salema” i „Aj Karmela” u režiji Kokana Mladenovića, Nikite Milivojevića i Dušana Petrovića.
ODGOVORNOST I LJUBAV PREMA PUBLICI
Publika, takođe, ima svoje zahteve, a glumci neretko moraju da se prilagođavaju uslovima današnjice. Uprkos svemu, teatar ostaje mesto u kojem se komunikacija između glumaca i publike odvija na najčistiji i najiskreniji način.
– Za mene je publika svuda ista, gde god da igram. Poštujem to što se neko potrudio da dođe u salu, odvojio vreme i ima neka očekivanja od mene. Imam odgovornost da im omogućim da priču razumeju i dožive na najbolji mogući način – objašnjava Sanja.
Nakon brojnih ostvarenja, postoje uloge koje svaki glumac priželjkuje.
– Ima mnogo uloga i priča koje bih volela da ispričam, ali je takođe važan i životni trenutak kada se glumcu neka uloga desi. Uloge su me pronalazile uglavnom kad je i trebalo – kaže Sanja.
Jugoslav smatra da je za glumca najvažnije da igra, da ga reditelji traže i da što duže traje na sceni.
– Nemam neku ulogu koju bi posebno želeo da odigram. Sada me najviše ispunjava proces rada na predstavi, na ulozi koju sam dobio. Mora da bude nešto što me interesuje i čime bih mogao nešto sa scene da kažem. Radujem se svakom pravom kreativnom procesu i istraživanju onoga što je moguće i istinito na sceni. Odbraniti pisca i ispričati priču koja korespondira sa nama i vremenom u kojem živimo.
Miroslava Malbaški Fotografije: arhiva NP „Toša Jovanović” i SNP Novi Sad
