Muzej je stub kulture jednog grada. Mestu koje nema krovnu ustanovu koja objedinjuje tradiciju, istoriju i običaje i baštini najvrednije predmete, preti nestajanje. U današnje vreme oni su poput svetionika i najbolji primeri gde bismo mogli pronaći odgovore na brojna pitanja i doći do novih saznanja.
Branka Sikimić je viša kustoskinja – etnološkinja u zrenjaninskom Narodnom muzeju koji se može pohvaliti jedinstvenom stalnom postavkom, autorskim i gostujućim izložbama i programima za sve uzraste. Sa druge strane, „naše gore list” je Dragana Radoja, zaposlena u Muzeju Republike Srpske u Banjaluci. Konzervatorka je i restauratorka za tekstil i kožu.
Sa njima smo razgovarali o izazovima sa kojima se susreću u poslu, kulturnim dešavanjima, ali i kako danas gledaju na rodni Zrenjanin
Šta je trenutno Vaš posao i koliko je specifičan u odnosu na ostala radna mesta? Branka: Etnološko odeljenje sistematski radi na prikupljanju, sređivanju i obradi predmeta, koji svedoče o materijalnoj i duhovnoj kulturi stanovnika na području srednjeg Banata. Zbirke koje vodim, odnose se na kulturu stanovanja i odevanja. Upravo to mi omogućuje čest kontakt sa ljudima koji žele da poklone deo svog porodičnog nasleđa. Predmeti koji nam pristižu uvećavaju zbirke i omogućuju rekonstrukciju života u prošlosti. Njihova analiza daje nam pregled epohe u kojoj su nastali i bili korišćeni. Dragana: Specifičnost ovog posla u odnosu na ostala radna mesta je ta da su kustosi i konzervatori zapravo nosioci posla u muzejskoj delatnosti. Upravo oni imaju tu privilegiju da rade na terenu, u zbirkama i sa eksponatima koji nisu dostupni javnosti u potpunosti osim, kada se priređuju stalne i povremene izložbe. Koliko muzeološki predmeti od tekstla predstavljaju izazov u Vašem radu? Branka: Rituali životnog ciklusa, poput rođenja, krštenja, venčanja i smrti, nezamislivi su bez prisustva tekstilnih predmeta. Ukazuju na lepotu i raskoš ženskog rukotvorstva, kao dela narodne tradicije, u višenacionalnoj sredini kakav je srednji Banat. Uočljive su sličnosti i razlike predstavljene kroz vez, a stiče se uvid i u sve vezilačke tehnike, ornamente i izbor boja. Trenutno sam angažovana na projekatu ICOM-a Srbije koji podrazumeva prikupljanje osnovnih informacija o muzejima, zbirkama i institucijama čija je delatnost vezana za oblasti kostima, mode i tekstila. Realizuje se u cilju postizanja veće vidljivosti i dostupnosti informacija i širenja mreže stručnjaka i institucija na međunarodnom nivou. Dragana: U svom skoro sedamnaestogodišnjem radu imala sam razne izazove. Kako je raznovrsnost tekstilnog materijala velika, muzeološki predmeti se često sastoje od više različitih vrsta, kao što su: koža, metal, drvo, staklo, kamen. To znači da je svaki predmet „priča za sebe” i da svakom morate posvetiti posebnu pažnju i tretirati ga na drugačiji način. Kakva je saradnja unutar Vašeg muzeja, ali i sa drugim muzejima i ustanovama kulture u zemlji i regionu? Branka: Imala sam tu sreću da svoje iskustvo gradim uz muzejsku savetnicu, etnološkinju, mr Rajku Grubić. Njeno znanje i saveti još uvek su mi dragoceni. Pored nje, u Etnološkom odeljenju su još i koleginice Ksenija Đukić i Aleksandra Đukić. Kako je svaka od nas zadužena za različite zbirke, međusobno se dopunjujemo i konsultujemo. Posebno mi je drag zajednički terenski rad. Istakla bih veliku aktivnost Etnološke sekcije Muzejskog društva Srbije. U protekloj godini realizovali smo prvu zajedničku izložbu „Tradicija vašara u Srbiji”, iza koje stoji rad čak 22 etnologa, vizuelni materijal i građa iz 18 muzeja sa prostora naše zemlje. Postavka trenutno putuje po Srbiji, a kod nas će stići u oktobru. Dragana: Mi smo centralna ustanova, tako da imamo nadležnosti i nad ostalim regionalnim muzejima. Takođe, odlično sarađujemo sa Narodnim muzejom u Beogradu, Nišu, Aranđelovcu Muzejom Vojvodine. U planu je i povezivanje sa Kikindom i Zrenjaninom što nas posebno raduje. Umrežili smo se i sa Institutima u Ruskoj Federaciji i Etnografskim muzejom u Sofiji (Bugarska). Kako vidite interpretaciju tradicionalnog nasleđa našeg naroda u savremenom dobu? Branka: Možda zbog svog zvanja etnologa, zarobljena u prošlom vremenu, nisam veliki ljubitelj nove tehnologije i interpretacije kulturnog sadržaja na taj način. Međutim, digitalizacija nasleđa zaista podrazumeva stvaranje multimedijalnih baza podataka kojima se omogućava očuvanje dobara i njihovo predstavljanje. Na taj način kulturna baština postaje dostupna kako stručnoj, tako i široj javnosti. Mi u Muzeju radimo na tome, koliko nam mogućnosti dozvoljavaju – kako novčane, tako i kreativne. Dragana: Današnje vreme donosi mnogo toga virtualnog, u tom pravcu idu i muzeji. Međutim, ne treba zaboraviti da su posetioci, gde god da odu, najviše zainteresovani da vide 3D predmet. Što dalje znači, da ipak moramo voditi računa da se muzeji ne odreknu konzervacije kao zaštite predmeta i sakupljanja kao vida očuvanja tradicije za budućnost narednih generacija. Kako se, po Vašem mišljenju, tretira značaj kulturnog nasleđa u Vašoj sredini? Branka: U skladu sa opštim nastojanjima da se kulturne vrednosti sačuvaju, sve je više pojedinaca koji svojim poklonima utiču na rast zbirki u muzeju. Njihovom darežljivošću razni oblici tradicionalne kulturne baštine otrgnuti su od daljeg propadanja i nestajanja, i tako sačuvani na jednom mestu, u Muzeju, kao živi i večiti spomenici kulturne istorije naroda ovog područja. Naš muzej uživa veliko poverenje građana, a značaj akvizicija u vidu poklona ogleda se u činjenici da građani daruju deo svog porodičnog nasleđa, svesni da se predmeti kulturne istorije na taj način mogu adekvatno sačuvati za buduće generacije. Dragana: Ne izdvaja se mnogo novca za kulturu, generalno. Tako da se, uglavnom, odrađuju prioriteti. Koliko pratite i učestvujete u kulturnim sadržajima u Vašem gradu? Branka: U gradu, koji ima reputaciju mrtvog, mislim da ima dosta kulturnih dešavnja. Pri tom, skoro većina je besplatna i zaista je moguće pronaći nešto što vas interesuje. Ono što mene zanima uglavnom je vezano za oblast kulturnog nasleđa. Kao mama jednog trogodišnjaka, gledam da zajedno posećujemo dešavanja koja su namenjena deci. Nedavno je održan Horski festival „Slobodan Bursać”, gde je program bio upriličen i za najmlađe. Lutkarske predstave redovno pratimo. A primećujem da je potražnja za ovim sadržajem izuzetna, pa se desi da nekad i ostanemo bez karte. Dragana: Redovno u Banjaluci posećujem predstave, izložbe, promocije. Odnedavno sam osnovala i udruženje „Kreirajmo zdravo društvo”. U okviru njega ću delovati u pravcu zaštite kulturnog nasleđa. Potpisala sam sa Narodnim pozorištem Republike Srpske ugovor o poslovnotehničkoj saradnji. Planirano je da se uradi konzervacija i restauracija prvih kostima (ukupno 35). Dobijeni su 1930. prilikom osnivanja pozorišta, a stigli su iz Beograda, Zagreba i Ljubljane. Rođeni ste, odrasi ste u školovali ste se u Zrenjaninu. Po čemu ga pamtite i koliko često ga posećujete? Branka: Grad se promenio i ne pamtim ga takvog. Ipak, simptomatično, sećam se Muzeja i ulaznice koja je koštala 50 para. Sa drugaricom sam redovno obilazila stalnu postavku. Posebno smo volele skelet muškog ratnika, koji je i danas izložen. Dragana: Često boravim u Zrenjaninu, jer su mi tamo roditelji. Takođe, moja deca su studenti novosadskog i zrenjaninskog fakulteta. Pratim kulturna dešavanja, naročito kada je u pitanju zrenjaninski Muzej. Kao što sam spomenula, preko Olivere Skoko, koja je ujedno i moja prijateljica iz detinjstva, planiramo da se uskoro ostvari saradnja između naših ustanova, kako bi dalje nastavili sa razmenom izložbi i proširili mogućnosti za učešće na zajedničkim projektima u budućnosti.
Miroslava Malbaški Foto: Jovan Drndak Njegović i Arhiva Muzeja Republike Srpske
OBNOVA VREDNIH PREDMETA
Dragana Radoja (rođena Gajinov 1972). Diplomirala je na Tehničkom fakultetu „Mihajlo Pupin” na odseku za dizajn i projektovanje tekstila i odeće. Master studije završila je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu i stekla zvanje konzervatora i restauratora za skulpturu i arheološki materijal. Najznačajniji projekti na kojima je učestvovala su: Stalne postavke manastira Gomionica, Žitomislić, riznice Eparhije zvorničko-tuzlanske i Muzeja Brčko Distrikta. Konzervirala je i restaurirala haljinu supruge bana Todora Lazarevića, artefakte arheološkog odeljenja Muzeja Republike Srpske (fragmentirana keramika), delove iz zbirke tekstila u Biblioteci „Branko Radičević” u Derventi, predmete za izložbe „Pregača”, „Veliki rat”, „Vlado Milošević”, „Srpski ustanci u Bosni”, „Jasenovac”. U saradnji sa doc. dr Minom Jović sa Beogradskog univerziteta obnovile su miljokaz (miljokazi – masivni cilindrični stubovi, postavljani pokraj puteva širom nekadašnjeg Rimskog carstva). Posebno izdvaja rad na postavci „Zmijanjski vez – svetsko kulturno nasleđe”, koja je gostovala u Rusiji i Bugarskoj, kao i u gradovima širom Bosne i Hercegovine i Srbije.
ZAPAŽENE IZLOŽBE
Branka Sikimić (1985). Stručnu praksu u zrenjaninskom Narodnom muzeju započela je 2011. Članica je Muzejskog društva i Etnološke sekcije, Etnološko-antropološkog društva, kao i ICOM-a u Srbiji. Autorka je brojnih radova na temu kulture stanovanja i odevanja, kao i izložbi među kojima su najznačajnije: „Blago nama decama što smo taki mali – detinjstvo u tradicionalnoj porodici” (2017); „Zoomorfni ornament u tradicionalnoj kulturi Banata – na primeru zbirke Etnološkog odeljenja” (2019); „Iz davnina za pokolenja – akvizicije Etnološkog odeljenja 2000-2021” (2022).
