/471/ Privatni sektor i finansiranje administracije
dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Procenjuje se da u našoj zemlji ima oko 1.300 preduzeća (sa 250.000 zaposlenih) u kojima država ima većinsko vlasništvo, i da ih je još 1.500 u kojima je ona manjinski vlasnik. Veliki broj ovih preduzeća ne posluje uspešno, a njihovi gubici se pokrivaju novcem poreskih obveznika. Doda li se ovome i broj zaposlenih koji rade u zdravstvu, obrazovanju, vojsci, policiji kao i 1.700.000 penzionera, postaje jasno da je postojeće stanje u javnim finansijama neodrživo.
Država bi, najpre, trebalo da se povuče iz vlasništva u preduzećima, jer se pokazalo da ona u našem okruženju nije dobar vlasnik. Pokazalo se da je u zemljama koje su nedavno sprovele proces tranzicije socijalistička baština, utemeljena na kolektivnoj svojini, još prisutna (socijalizacija gubitaka, niske cene javnih dobara zarad očuvanja socijalnog mira, zapošljavanje stranačkih kadrova). Postavlja se pitanje da li država u kojoj javni sektor učestvuje sa oko 40 odsto u BDP-u i u kojoj postoji tako veliki broj preduzeća u državnom vlasništvu koja stvaraju probleme u poslovanju preduzećima u privatnom sektoru (nelikvidnost) kao i poslovnim bankama (nenaplativi krediti) može odrediti kao tržišna.
U tržišnim uslovima rast privrede ne može da se obezbedi direktnim akcijama države i njenim uplitanjem u privredni život. Ono što država treba da radi jeste da obezbedi povoljan poslovni ambijent i uslove u kojima privatni sektor može da se neometano razvija. Jedino tako privatni sektor može da apsorbuje viškove zaposlenih iz javnog sektora, a time i omogući reformu javnog sektora, svodeći ga na primerenu meru u pogledu njegovog udela u odgovarajućim makroekonomskim agregatima. Da li je tako nešto danas moguće u aktuelnom trenutku veliko je pitanje. Jer, izgleda da smo došli u potpuno paradoksalnu situaciju da i pripadnici izvršne vlasti na privatni sektor gledaju kao na izvor javnih prihoda neophodnih za finansiranje gubitaka, subvencija, penzija, plata zaposlenih u javnim službama i administraciji itd. Privatni sektor u tržišnoj privredi treba posmatrati sasvim obrnuto – kao motor razvoja celokupne privrede i društva! A da bi on to i bio preduzetnici i poslovni ljudi moraju da dobiju odgovarajući, povoljniji status u društvu, što podrazumeva i činjenicu da u ekonomskoj sferi država i javni sektor treba da budu njihov servis. Veličinu javnog sektora bi trebalo da određuju potrebe privatnog sektora, a ne broj ljudi koji ne mogu da se zaposle, pa preko stranačkih i drugih veza dolaze do radnog mesta, koje je najčešće ekonomski neopravdano. Takva logika kvari poslovni ambijent i demotiviše investitore. Poresko opterećenje privatnog sektora ne treba da iznosi „onoliko koliko je državi potrebno”, već onoliko koliko privatni sektor može da podnese.
