Ima jedna bajka u kojoj car raspisuje konkurs za najbolju devojku kojom će se oženiti. Doduše, ženidba je tajni deo plana koji nije obnarodovan, a propozicije konkursa predviđale su da će svaka devojka dobiti onoliko zlata koliko uspe da iščisti kućnog đubreta. I devojke su se upecale, prionule da čiste kuću donoseći carevim emisarima tovare smeća i menjale ga za zlato. Potrudila se i sirotica Ružica: iz svakog kućnog ćoška iščistila je svaku trunku, pa opet je sakupila tek pola vatralja đubreta. Ali je pobedila na konkursu, postala je carica, pošto s, eto, obelodanilo da je najbolja u obavljanju svojih kućnih obaveza…
Kao što je red u svim melodramskim zapletima, i ovaj ima srećan kraj. Jasno je, međutim, da je priča strogo namenska – u funkciji (patrijarhalnog) vaspitanja ženske dece. Na stranu pitanje zašto bi uopšte car bio dobra prilika za udaju – sama pomisao da bi se imperator oženio najboljom redušom toliko je prostodušna da nema sumnje da je tu, zapravo, reč tek o sirotinjskoj utehi.
Mada – zar nisu sve naše bajke takve? Za utehu i nadu ljudima… Lepo znaš da su sve to puste priče i zalagivanja, pa opet se, negde u najtajnijem kutku srčane komore, prerpuštaš onom anđelku koji tamo sakrivan čuči i nadaš se da će, u novoj godini, na novom početku sveta, neki leptirak mahnuti krilom tako da se sreća okrene malo i na tvoju stranu. Pa da se isprave sve nepravde koje si do sada trpeo i podnosio. I život se preokrene kao u bajci…
Zato bajke opstaju tolike milenijume, uprkos svemu, naročito iskustvu. I ne samo da opsataju, nego donose novac i moć (setite se samo, na primer, svekolike holivudske industrije). Ako ima imalo istine u onoj tvrdnji da se, na reč iskrene molitve, čakre otvaraju propuštajući struju dobre energije, od Nove godine i Božića svet će postati bolje mesto za život, i deca će nam, bar ona, biti zdravija i srećnija.
