Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Shodno odredbama Zakona o radu, Socijalno- ekonomski savet (SES) Republike Srbije do 15. septembra utvrđuje visinu minimalne cene rada po radnom času (bez poreza i doprinosa) za narednu kalendarsku godinu. Višemesečni pregovori između sindikata i poslodavaca nisu urodili plodom. Zastupnici radnika su zahtevali iznos od 70.000 dinara, dok su privrednici smatrali da i vanredno povećanje od 9,4%, koje tek treba da stupi na snagu 1. oktobra ove godine, za njih predstavlja (pre)veliko opterećenje. Stoga je na predlog članova SES-a iz redova Vlade doneta odluka da se od 1. januara 2026. minimalac poveća za 10,1% – sa 500 na 551 evro mesečno. I pored toga, predstavnici sindikata nisu zadovoljni, jer je to još uvek manje od vrednosti potrošačke korpe. Sa druge strane, opravdano se postavlja pitanje kako će preduzeća moći da izdrže ovakav troškovni udar, s obzirom na to da je zagarantovana nadnica samo u toku 2025. povećana ukupno za čak 37%, i to u tri navrata (januara za 13,7%, oktobra za 9,4% i sada za 10,1%).
Izvesno je da će jedan od efekata biti i uvećavanje prosečne zarade na nivou privrede kao celine. Ona je juna ove godine dostigla iznos od 913 evra. Ipak, ni rast od 25% u periodu jun 2023-jun 2025. godine nije bio dovoljan da popravi poziciju Srbije u međunarodnim okvirima. Naime, danas se u proseku (u evrima) zarađuje više u Crnoj Gori (za 8,5%), Bugarskoj (za 8,7%), Mađarskoj (za 26,9%), Slovačkoj (za 34,1%), Hrvatskoj (za 44,8%), Poljskoj (za 61,4%), Češkoj (za 70,5%), Sloveniji (za 71,5%)… Niža mesečna primanja uposlenika beleže se samo u BiH (za 13,3%), Severnoj Makedoniji (za 20,8%) i Albaniji (za 25,5%). Međutim, obavezno treba uzeti u obzir i činjenicu da su kod naših suseda cene hrane i bezalkoholnih pića niže – u Crnoj Gori za oko 14%, a u Severnoj Makedoniji za oko 31%, tako da manje plate ne znače i niži standard.
Poređenjem ukupnog rasta prosečne zarade u toku poslednje četiri godine (+ 64%) sa povećanjem cena hrane i pića (+ 56%), dolazi se do zaključka da kod nas osetnijeg napretka u pogledu životnog standarda zapravo i nema. Utisak je da rast plata nije prirodan, proizašao iz „organskog” rasta poslovanja preduzeća, već da je prevashodno posledica nastojanja da se kompenzuju brojna poskupljenja.
Za građane nije najvažnije koliko zarađuju, već koliko dobara pomoću tog novca mogu da kupe. Imajući u vidu činjenicu da su u Srbiji najviše poskupele osnovne namirnice i da veliki deo stanovništva glavninu svog mesečnog dohotka izdvaja upravo za te namene, može se zaključiti da inflacija obara životni standard, odnosno da sve vreme „trčimo u mestu”. Pokazali su se kao uzaludni pokušaji da se povećavanjem zarada sustigne rast cena. Uvećane nadnice potpiruju inflaciju po dva osnova. Najpre, to predstavlja direktan rast troškova za preduzeća, što se po pravilu „preliva” na cene finalnih proizvoda. Sa druge strane, zarade zaposlenih su među glavnim izvorima tržišne tražnje, a poznato je da veća tražnja dovodi do rasta cena.
Potvrda iznete pretpostavke bi se mogla pronaći i u sledećim činjenicama. Uprkos tome što Narodna banka Srbije i dalje vodi restriktivnu monetarnu politiku, odnosno ne spušta referentnu kamatnu stopu sa nivoa od 5,75%, međugodišnja inflacija se nalazi iznad gornje granice cilja od 4,5%, i to već tri meseca zaredom – u junu (4,6%), julu (4,9%) i avgustu (4,7%).
