Cene evropske, a primanja skromna
Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Svako ko je imao prilike da boravi u inostranstvu i da poseti tamošnje (malo)prodajne objekte mogao je da se uveri da su cene namirnica u Srbiji vrlo slične onima u ekonomski razvijenijim evropskim državama. Da je ovaj utisak ispravan, potvrđuju i zvanični podaci Evrostata (statističkog odeljenja EU).
Bruto domaći proizvod po stanovniku je indikator kojim se iskazuje stepen ekonomskog razvoja zemlje. Prema njemu se Srbija nalazi na samom začelju u evropskim okvirima. Tokom prethodnih deset godina (2015-2024) prosečan nivo naše ekonomske razvijenosti je iznosio tek 43,8 odsto onoga u EU. Iako je u posmatranom periodu ostvaren određen napredak, to sustizanje se odvija veoma sporo – sa nivoa od 40 odsto EU proseka u 2015. stigli smo „tek” na 51 odsto u 2024. godini. Na naš slab položaj ukazuje i prosečni godišnji dohodak za sve starosne grupe, koji je u 2024. u Srbiji (6.903 evra) bio čak 3,5 puta manji od onog u EU (24.473 evra).
Stvarna individualna potrošnja (Actual individual consumption – AIC) je pokazatelj prilagođen za sagledavanje materijalnog blagostanja domaćinstava. Prema njemu, naša zemlja je pri dnu liste evropskih država, s obzirom na to da je tokom perioda 2015-2024. zabeležila prosečan nivo potrošnje od 51 odsto u poređenju sa onim u EU. To je bilo više jedino od Severne Makedonije (47 odsto), BiH (41 odsto) i Albanije (38 odsto). Primera radi, u posmatranom periodu stvarna prosečna potrošnja po osobi je bila veća od naše u Bugarskoj (1,24 puta), Mađarskoj (1,32), Hrvatskoj (1,36), Rumuniji (1,49), Grčkoj (1,52), Sloveniji (1,56), Italiji (1,94), Francuskoj (2,13), Austriji (2,28), Nemačkoj (2,41 puta)…
Nizak standard građana Srbije posledica je kako skromnih primanja, tako i visokih cena osnovnih životnih namirnica i svakodnevnih potrepština. Prošle godine hrana i bezalkoholna pića su kod nas bili jeftiniji svega za 3,6% u odnosu na prosek zabeležen u EU. Uz pomoć baze podataka Evrostata može se pokazati da su lane hrana i piće u Srbiji bili skuplji nego u Rumuniji (za 27,7%), Slovačkoj (za 15,6%), Poljskoj (za 11,1%), Bugarskoj (za 8,6%), Češkoj (za 8,3%), Mađarskoj (za 1,7%) i Španiji (za 1,3%).
Imajući u vidu platežnu moć stanovništva, pomalo iznenađuje podatak da su u 2024. u Srbiji, u poređenju sa prosekom EU, bili skuplji obuća (za 4,7%), kućni aparati (za 10,7%) i elektronski uređaji (za čak 30%). Ništa manje ne čudi i ne zabrinjava činjenica da su kod nas, uprkos znatno nižim primanjima, tek neznatno niže cene komunikacionih usluga (za 8,6%), odeće (za 9,7%) i nameštaja (za 11,4%).
Sve ovo ukazuje da na domaćem tržištu stvari ne funkcionišu najbolje. Naime, od intenziteta konkurencije zavise i marže distributera, veleprodavaca i maloprodavaca. Kada je ona nedovoljna, cene su po pravilu više, i obrnuto. Slobodna tržišna utakmica, nepostojanje ekskluziviteta na nabavku/uvoz i distribuciju pojednih proizvoda, veći broj trgovinskih lanaca, kao i bolja kontrola/regulacija sa ciljem da se spreči bilo kakvo dogovaranje između učesnika na tržištu bi moglo da doprinese usklađivanju nivoa cena sa platežnom sposobnošću građana (tražnjom). Tako bi došlo i do rasta životnog standarda, jer bi ljudi po nižim cenama za isti raspoloživ dohodak mogli da kupe više proizvoda i usluga. Ovo je posebno važno za segment prehrambenih proizvoda, čija skupoća najviše pogađa najugroženije slojeve stanovništva.
