Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Tokom poslednjih nekoliko decenija vladajuća ekonomska doktrina je promovisala liberalizaciju i deregulaciju privrednih tokova. To je dovelo do optimizacije na globalnom nivou, odnosno do seljenja proizvodnje u one delove sveta gde su troškovi rada najniži. Svet je postao „globalno selo”. A onda su nas pandemija i rat u Ukrajini „podsetili” da nije najvažnije da se nešto jeftino proizvede, već da to možemo da imamo na raspolaganju onda kada nam je poterbno (bezbednost). Pokazalo se da globalizovana ekonomija možda jeste troškovno efikasnija, ali da nije otporna na iznenadne zastoje i krize, poput ovih sa kojima se danas suočavamo.
Aktuelna kriza (pandemijska, ukrajinska, kriza kapitalizma?) mogla bi da označi početak nove ere u kojoj bi države bile fokusirane na izgradnju i jačanje nacionalnih ekonomija. Možda ne celokupne privrede, ali barem onih sektora koji imaju strateški značaj – poljoprivreda (hrana), energetika, farmaceutska industrija i medicina, telekomunikacije i transport itd. Javna politika bi mogla da bude više orijentisana ka ekonomskoj samodovoljnosti i suverenitetu. Utisak je da ključno pitanje više nije da li se nešto može proizvesti jeftinije na nekoj udaljenoj destinaciji, već da li mi to možemo da napravimo i proizvedemo samostalno kako bismo ga imali onda kada nam zatreba?
Ekonomska globalizacija (nije bitno gde se proizvodi, već da su troškovi što niži) se odvijala brže od političke (granice su i dalje važne, nacionalne države su još uvek ključni akteri). Sve dok bude tako, države će morati da streme ka boljem balansu između iskorišćavanja prednosti koje nudi globalizacija (međunarodna podela rada) i neophodnog stepena samodovoljnosti.
Da bi se promovisala i implementirala ideja o samodovoljnosti, treba da se promeni i vladajući vrednosni sistem u kojem je što veća potrošnja postala smisao života. Ekonomska filozofija samodovoljnosti se zasniva na tri ključna elementa.
To su: 1. Umerenost – jednostavnost u potrošnji i prema realnim potrebama (trošiti onoliko koliko je potrebno i dovoljno); 2. Razumnost – racionalno, a ne impulsivno i hirovito odlučivanje o trošenju, uz razmatranje svih mogućih ishoda takvih odluka; i 3. Otpornost – sposobnost pojedinaca da se zaštite od bilo kakvih rizika ili neočekivanih okolnosti, bilo iz internog, bilo iz spoljnog okruženja („ništa nas ne sme iznenaditi”). Osnovni razlog za uspostavljanje ovih novih prioriteta je izgradnja bezbednijeg ambijenta. Jer kada se ima dovoljno hrane i energije (samoodrživost nacionalne ekonomije) onda je zemlja otpornija na ekonomske, političke, kulturne i druge uticaje iz inostranstva, što konačno vodi ka unapređenju međunarodnog mira.
Verovatno je da će razmatranje ideje o industrijskom suverenitetu u strateškim sektorima biti jedna od glavnih tema u godinama koje su pred nama i da će to promeniti strukturu i prostorni raspored postojeće globalne ekonomije. Jasno je da se potpuna samodovoljnost ne može ostvariti i da je međunarodna saradnja neophodna. Nije došao kraj globalizacije, ali će ona, po svemu sudeći biti drugačija.
