Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Zaposlenim licem se uobičajeno smatra neko ko ima stalan posao u preduzeću (privatnom ili državnom), ugovor o radu i redovnu mesečnu zaradu, te po tom osnovu i odgovarajuća prava (zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje, plaćeni godišnji odmor i bolovanje itd.).
Međutim, Anketa o radnoj snazi (ARS), kao najvažniji izvor podataka iz oblasti statistike tržišta rada zaposlene definiše nešto drugačije. Prema ARS-u, to je svaka osoba koja je najmanje jedan sat tokom sedmice u kojoj je anketirana obavljala neki plaćeni posao (u novcu ili naturi).
Tako se, osim onih koja imaju zasnovan radni odnos ili su privatni preduzetnici, zaposlenima smatraju i individualni poljoprivredni proizvođači, pomažući članovi domaćinstva, kao i lica koja su obavljala neki posao koji su samostalno pronašla i ugovorila (usmeno ili pismeno) bez obaveze zaključivanja ugovora o radu. radnog odnosa.
Razlikuju se tri osnovne kategorije zaposlenih: 1. radnici, 2. samozaposlena lica i 3. pomažući članovi domaćinstva (neplaćeni porodični radnici). Zaposlenim radnicima se, osim onih sa ugovorom na (ne)određeno vreme, smatraju i lica koja obavljaju sezonske i privremeno-povremene poslove.
U grupu samozaposlenih ubrajaju se oni koji rade samostalno u vlastitom preduzeću/radnji ili na poljoprivrednom imanju, kao i lica koja obavljaju neki drugi posao za sopstveni račun. Neplaćeni porodični radnici su oni koji pomažu u poslu bez zarade ili prihoda (na primer deca koja rade u roditeljskom poslu bez nadoknade; rođaci koji žive negde drugde, ali dolaze da pomognu tokom sezone žetve i sl.).
Treba razlikovati uobičajene od nestandardnih oblika zapošljavanja. Prvi podrazumevaju angažovanje na neodređeno vreme. Obezbeđuju odgovarajuća radna, ekonomska i socijalna prava (tzv. dostojanstven rad). U nestandardne se mogu svrstati svi ostali angažmani (rad za sopstveni račun, pomažući članovi domaćinstva, rad na određeno vreme, sezonski i povremeni poslovi) gde se pomenuta prava uskraćuju (u pitanju je nedostojanstven rad).
Zakonska rešenja dozvoljavaju da se radnici angažuju van radnog odnosa. To je za poslodavce povoljnije, a za zaposlene lošije rešenje.
Prema ARS-u, u Srbiji je u 2021. godini bilo oko 2.848.000 zaposlenih, od čega je radnika bilo najviše (77%), a sledili su samozaposleni bez (13,6%), kao i neplaćeni porodični radnici (6%). Treba primetiti da je u kategoriji zaposlenih radnika (njih oko 2.192.000) bilo samo 1.691.000 sa ugovorom na neodređeno vreme. Ostali su imali ugovore na određeno vreme (422.000) ili one sezonskog (34.000), odnosno povremenog karaktera (46.000).
Proizilazi da 40,6% onih koji se prema ARS-u vode kao zaposleni (što je oko 1.160.000 lica) imaju status radnika „drugog reda”. U prilog ovoj tvrdnji govore i sledeći podaci: od ukupnog broja zaposlenih radnika u 2021. godini 113 hiljada nije imalo prava na penzijsko i zdravstveno osiguranje, 149 hiljada je bilo uskraćeno za plaćeno bolovanje, a 154 hiljade bez prava na plaćeni godišnji odmor.
