Da li se isplati život na kredit?
Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Ekonomske posledice pandemije korona virusa, kao i sve komplikovanijih geopolitičkih okolnosti (koje su nastupile odmah nakon nje) sve su izraženije. O tome svedoče podaci o nivou zaduženosti građana, ali i države. U toku poslednje četiri godine građani su se samo po osnovu gotovinskih kredita, kojima se finansira tekuća (svakodnevna) potrošnja, zadužili za dodatnih 1,43 milijardi evra (sa 4,12 početkom 2020. na 5,55 mlrd. evra krajem 2023), pokušavajući da tako održe nivo životnog standarda. Međutim, poslednjih nekoliko meseci u toj nameri ih osujećuju visoke kamatne stope koje deluju dvojako – poskupljuju otplatu postojećih i otežavaju pristup novim zajmovima.
Ni država nije prošla mnogo bolje. U istom periodu (2020-2023) Srbija se dodatno zadužila za čak 11,7 milijardi evra (dug je sa 24 početkom 2020. narastao na čak 35,7 mlrd. evra krajem 2023.). Budžetom za 2024. godinu planirano je da se država zaduži najmanje za dodatnih 1,7 milijardi evra (toliko iznosi planirani budžetski deficit). Iako se prema standardnim pokazateljima, kao što je udeo javnog duga u bruto domaćem proizvodu, Srbija ne može smatrati prezaduženom, treba imati u vidu i druge aspekte vođenja politike zaduživanja, odnosno posledice koje ona može izazvati.
Uzimanje zajmova je daleko kompleksnija stvar nego što na prvi pogled može delovati. Dva su osnovna obeležja svakog kreditnog posla, koja suštinski opredeljuju njegovu ekonomsku opravdanost. Prvo je svrha za koju će se pozajmljeni novac trošiti. To suštinski određuje sposobnost dužnika da u budućnosti zajam uredno servisira – stoga je preporučljivo da se sredstva koriste na produktivan način, odnosno za generisanje budućih dohodaka/prihoda. Drugo je cena zajma, odnosno visina kamatne stope.
Ova dva važna kriterijuma opravdanosti zaduživanja se objedinjeno mogu sagledavati pomoću udela plaćenih kamata na javni dug u bruto domaćem proizvodu. Pomoću ovog pokazatelja se elegantno može sameravati „teret” duga (iznos i kamatna stopa) i njegova svrsishodnost (vrednost proizvodnje). Što je ovaj odnos veći, situacija u pogledu javnih finansija je nepovoljnija, i obrnuto.
U svrhu poređenja ćemo se poslužiti bazom podataka Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Pri tome, u vidu će se imati nešto duži interval (2012-2022), kako bi se izbegle kratkoročne specifičnosti i oscilacije. Prosečan iznos udela plaćenih kamata po osnovu javnog duga u BDP-u u posmatranom periodu bio je u BiH (0,74%), Bugarskoj (0,64%), Češkoj (0,99%), Rumuniji (1,48%), Poljskoj (1,7%), Albaniji (2,4%), Mađarskoj (3,1%), Sloveniji (2,2%), Hrvatskoj (2,55%). U razvijenijim državama članicama EU situacija se, takođe, razlikuje – Holandija (1,05%), Nemačka (1,18%), Španija (2,7%), Grčka (3,4%), Italija (4,6%) itd.
U Srbiji je pomenuti udeo u posmatranom razdoblju bio na nivou od 2,1%, tako da situacija (za sada) nije dramatična. Međutim, primetna je tendencija njegovog izraženog porasta, s obzirom na to da je u periodu 2005-2012. godina iznosio mnogo manje (0,9%). Do problema može da dođe ukoliko se skupo pozajmljeni novac troši nenamenski (npr. neselektivna podela svim građanima nezavisno od njihovog materijalnog položaja) ili na projekte čiji je prioritet upitan (fudbalski stadioni i sl.).
