Eto, i to smo probali: treći svetski rat, no bez ratnih razaranja. Samo smrt čoveka. I još to nije prošlo, ne zna se kada će se i kako završiti. Na kraju, možda će i pravi, razarajući sukob, zemaljskih razmera, takođe uslediti.
Zar umiranja, i straha, nije dovoljno? Jeste. Međutim, ljudi umiru u ovom trećem svetskom ratu, ali su sva proizvedena dobra preživela. I ne vidi se ko će ih kupovati. Ko će sad menjati nameštaj, kad je sutra neiszvesno? Ko će kupiti nova kola, kad su granice zatvorene, a tamo je možda nesigurnije nego ovde? Ionako se pokazalo da su susreti, samiti i plenumi mogući i onlajn.
Svet je (bio) povezan i dimenzioniran da živi i radi (skoro) kao jedinstvena proizvodno-potrošna zajednica. Ali nas je korona, iznenada, zatvorila u sopstvena dvorišta i atare. I videli smo da tu korov svake otrovne vrste raste i buja u svim ćoškovima, samo što nas nije ugušio, ništa utešno ni kod kuće. I strah je postao dominantno osećanje. Koje presvlačimo u razna lica, i sva su, naravno, strašna. Kuda će nas, kojim bogazama, strah odvesti?
Međutim, u Srbiji su za koji dan izbori, i to na svim parlamentarnim nivoima. U ovom, još se na zna kakvom, pandemijskom trenutku, čini se da to neće ispasti loša okolnost. Zato što su izbori – kao i svi društveni rituali – sami po sebi (i kad se na njima ništa promeniti ne može) onaj „jaki momenat” za svaku zajednicu: ritualna odlika političkih izbora je da proizvodi, ali istovremeno i apsorbuje, neku količinu socijalne energije (koja bi inače mogla da poprimi nedefinisane i nekontrolisane oblike). Samo je nužno da bar najvažniji akteri znaju koliko sve mora biti apotekarski dozirano – i svakako da bude isključena svaka situacija u kojoj bi virus mogao jače da se širi. Dakle: oprezno, u granicama rituala, i tako da svi ostanu nevini, takav bi plan morao biti.
Dok ne vidimo jasnije na koju će stranu korona svet preokrenuti. Ili neće.
