Tri dana po oslobođenju Beograda u Drugom svetskom ratu, 23. oktobra 1944. godine, otpočele su duge i teške borbe u Sremu protiv nemačkih nacista, ustaša i domobrana Nezavisne države Hrvatske (NDH). U njima je učestvovao i šesnaestogodišnji Đorđe Gomboš iz Belog Blata. Zajedno sa još nekoliko saboraca iz rodnog sela hrabro se borio do konačnog proboja Sremskog fronta, 12. aprila 1945. godine. Nakon toga otpočele su „završne operacije” oslobođenja Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.
Đorđe, poznatiji kao Đurka, 20. marta napunio je 97 godina. I dalje se dobro seća pozne jeseni 1944. godine kada je kao meštanin sela „izolovanog od sveta” postao učesnik Narodnooslobodilačke borbe.
BELOBLATSKI BORCI
– Rođen sam u seljačkoj porodici. Tada je do Belog Blata vodio samo jedan put koji je zimi bio blatnjav, a leti prašnjav. Dalje se nije moglo – nakon što se prođu poslednje kuće u selu, ispreče se šume i leva obala reke Tise. Do obližnjih mesta kao što su Lukino Selo, Ečka, Mužlja ili Zrenjanin išli smo pešice ili na seljačkim kolima. Zimi je bilo najlakše napustiti selo jer su velika zaleđena polja i sneg olakšavali kretanje na konjskim sankama. Svakodnevno su dva seljaka bila dežurna za prevoz meštana – priseća se Đorđe Gomboš.
Na front je krenuo nakon praznika Svi sveti, u novembru.
– Sa mnom su išli Ištvan Babinski i njegov brat Janoš, Paljo Ponjičanj i Jožef Halas. Toga dana za prevoz iz Belog Blata bio je zadužen stari Pišta Kurunci, koji nas je odvezao do železničke stanice u Velikom Bečkereku. Tamo nas je čekao nepoznati vođa puta. Vozom smo otišli do Novog Sada, odakle nas je drugi vođa puta sproveo pešice kroz Petrovaradin do Fruške gore. Noću, hodajući uglavnom kroz šume, stigli smo do lokacije u Sremu. Od kuće smo u vrećama od jute poneli neophodnu odeću, dovoljno hrane za nekoliko dana i prekrivače, jer smo znali da nas čekaju hladni dani – priča Đorđe Gomboš. Kako kaže, nakon kraćeg odmora kod Šida, dobili su vojne rasporede.
– Mi Beloblaćani bili smo raspoređeni u Drugi pešadijski puk Treće vojvođanske brigade, odakle smo otišli na liniju Šid–Batrovci. Smrt je vrebala svakog trenutka, ali nismo razmišljali o tome već smo se borili. Pripremajući se da se grupišemo na jednom delu fronta, primetili smo da nedostaje Jožef Halas. Od jednog borca smo saznali da je vojnika pored njega pogodio metak, usmrtivši ga na licu mesta. Bio je to naš drug Jožef. Borbe su se nastavljale, a naša grupa je napredovala. Popevši se na Papuk planinu, susreli smo se sa brigadom „Šandor Petefi”, u čijim redovima su bili moj stric Ferenc Gomboš i meštanin Janoš Šarkanj – seća se čika Đurka.
PEŠICE KUĆI, KA NOVOM ŽIVOTU
Ističe da je bio lep prolećni dan kada se rat završio. Oružje su predali u gradiću Valpovo nedaleko od Osijeka i posle nekoliko dana se vratili kući. Međutim, ubrzo je stigao poziv za regrutaciju dobrovoljaca za obnovu srušenih železničkih pruga.
– Prijavio sam se zajedno sa mnogima. U dobrovoljačkoj železničkoj brigadi proveo sam tri godine, uglavnom radeći u Sremu. Tu sam sarađivao sa Jožefom Balanjijem iz Lukinog Sela. Konačno sam se 1948. godine trajno vratio kući. Uniformu sam predao u Velikom Bečkereku. Odatle smo Ištvan Babinski i ja pešice krenuli kući, ka beskrajnim ravnicama, u Belo Blato – objašnjava Đorđe.
Po povratku je počeo da gradi život ispočetka. Nameravao je da bude kubikažer, kao i njegov deda Gašpar Gomboš.
– Tada je za ovu struku bilo puno posla, i dobro su zarađivali, posebno kada se popravljao nasip na Begeju. Ispostavilo se ipak da taj posao nije za mene jer nisam imao dovoljno snage, došavši iscrpljen sa fronta. Premestili su me na drugu poziciju gde je trebalo razastirati donetu zemlju. Kasnije, nakon završetka večernje škole, počeo sam da radim kao ručni radnik u zrenjaninskom brodogradilištu. Potom sam bio traktorista na poljoprivrednom imanju „Bratstvo” u Ečki sve dok nisam postao profesionalni vatrogasac. U gradskoj toplani sam radio do penzije 1987. godine – veli Đorđe Gomboš.
Udovac je od jeseni 2010. godine, ali ističe da nije sam, jer živi sa jednom od svojih kćeri, a druga mu je u komšiluku.
– Moja najveća radost je što mogu obaviti sve poslove oko kuće. Ponekad posetim klub penzionera, a dođem električnim biciklom – kaže čika Đurka.
Priređen tekst Ištvana Preca, objavljen u „Zrenjaninu” 3. novembra 2023. godine na 10. strani
BORCI IZ BANATSKOG DVORA
Brigada „Petefi Šandor” formirana je 31. decembra 1944. godine u Kiščanju u Mađarskoj. Nakon višemesečne borbe u Podravini i Baranji, rasformirana je 31. marta 1944, kada ulazi u sastav 16. Vojvođanske divizije kojom je komandovao Kosta Nađ. On je kao komandant Treće armije 15. maja 1945. godine poslao čuveni telegram: „Druže Tito, rat je završen.” „Petefi” brigadi početkom januara 1945. pridružili su se meštani Banatskog Dvora: Imre Sič, Andraš Olah, Imre Fečkeš, Maćaš Čikoš, i omladinci Jožef Pataki, Kerekeš Mihalj, Jožef Lerik i Jožef Feher. Poslednja četvorica nisu dočekala oslobođenje, poginuvši kod Našica u Slavoniji.
– Krenuli smo skupa. U jednoj vreći poneli smo ćebad od kudelja, nešto veša, a u drugoj hleba i slanine. Više smo išli peške nego prevoznim sredstvima do Sombora gde je bio sabirni centar za najmlađe borce za „Petefi” brigadu – kazivao je Imre Sič.
ŽESTOKA ODBRANA POLOŽAJA U JUGOSLAVIJI
Već krajem septembra i početkom oktobra 1944. nemačke jedinice počele su izgradnju odbrambenih položaja u Sremu, procenivši opasnost koja im je pretila od nadiranja Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije. Kako za Bi-Bi-Si na srpskom navodi istoričar dr Predrag Bajić, Hitler je naredio da se granica NDH brani kao granica Nemačke. – Glavni razlozi ovakve odbrane bila su nalazišta nafte na jugozapadu Mađarske, oko Velike Kanjiže i susednih mesta – poslednja koja su ostala Nemcima, pošto su izgubili naftna polja u Rumuniji i na Kavkazu – izjavio je dr Bajić. Istakao je da je zvaničan broj poginulih partizana na Sremskom frontu (čiji je identitet utvrđen) oko 13.500, uz još oko 4.000 boraca „bez imena i prezimena”. Živote je izgubilo i oko 1.100 pripadnika Crvene armije i 630 Bugara. Procenjuje se da je poginulo oko 30.000 nemačkih i kvinsliških vojnika.
