Maestro Slobodan Bursać preselio se na svoju zvezdu 1. juna 1993. godine. Pre toga učinio je ono po čemu je ostao upamćen među brojnim naraštajima vrsnih pevača koji su stasavali u našem gradu. Zaslužan je što se pre tačno tri i po decenije hor „Josif Marinković” iz Zrenjanina upisao u istoriju. Osvojili su 1987. godine u Langolenu (Velika Britanija) titulu Hor sveta koja je tada prvi put ustanovljena.
Ni jednom pevačkom društvu sa prostora bivše Jugoslavije nikada nije pošlo za rukom da ponovi to dostignuće. Zrenjanin i sada ponosno nosi epitet – grad horova. Iako se stari „Josif” nažalost ugasio, njegovi članovi su opstali i pevaju u brojnim sastavima. Možemo da se pohvalimo činjenicom da je danas u Zrenjaninu aktivno oko 20 ansambala sa izvođačima svih generacija.
DOBRI DUH MAESTRA
U čast i sećanje na velikog dirigenta Bursaća, pre devet godina pokrenuta je manifestacija koji nosi njegovo ime. Ovogodišnji „Horski festival Slobodan Bursać” zatvorili su upravo nekadašnji „Josifovci”. Predstavili su duhovni repertoar kojim su se proslavili širom sveta. Na početku, ali i na kraju izveli su Mokranjčevu liturgijsku kompoziciju „Tebe pojem” koja je bila njihova nezvanična himna.
Koncert je bio prilika da sa pojedinim članovima porazgovaramo o Langolenu, maestru Bursaću, ljubavi prema muzici i karijerama koje su izgradili. Prvi se u priču uključio Vladimir Stojković, među pevačima poznat kao Coka. Idejni je tvorac i direktor Festivala, koji je pokrenut da bi sačuvao sećanje na velikog dirigenta. Nakon „Josifa” nastavio je muzičku karijeru. Član je opere Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu, a svira i brojne instrumente.
– Slobodan Bursać je bio izuzetan čovek. Imao je nešto božansko u sebi i to „nešto” nesebično je preneo na nas. Kada smo došli u hor bili smo veoma mladi. Počeli smo da osećamo život. Bio nam je kao drugi roditelj, sigurnost, oslonac, podrška. Kada je napustio ovaj svet, rođen je naš Festival. To smo učinili zbog njegovog duha i energije koja je u nama. Tek kada sam postao profesionalac i počeo da sarađujem sa brojnim dirigentima, shvatio sam i uvideo kolika je njegova veličina – prisetio se Vladimir Stojković.
Andrej Bursać (1970) se 35 godina kasnije našao na mestu svoga oca. Po obrazovanju diplomirani pijanista i magistar dirigovanja, odlično se snašao u ulozi koja mu je poverena. Iako je nakon očeve smrti punih devet godina bio na čelu hora, život i profesionalnu karijeru gradio je van Zrenjanina. Zaposlen je kao redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a vodi i njen Simfonijski orkestar, kao i Vojvođanski mešoviti hor. Diriguje brojnim ansamblima.
OTAC I SIN – ŽIVOT KROZ MUZIKU
– Nema veće časti za mene nego da ponovo vidim i sretnem ove divne ljude sa kojima sam delio binu te davne 1987. Bio sam mlad kao i ostali. Sastati se nakon ovoliko godina nije mala stvar. Još veća odgovornost je pevati pred sugrađanima. Drago mi je što su se Cokinom pozivu odazvale i nešto mlađe kolege koje su u hor došle kasnije. U Langolenu su se nadmetali brojni sastavi u raznim kategorijama (muški, ženski, mešoviti). Svi pobednici su se, kasnije, međusobno takmičili. Zrenjaninci su iza sebe ostavili horove iz Velsa i Mađarske i dosegli zvezde. Naši muzičari su prvi osvajači takve titule. Na to smo beskrajno ponosni. Vreme jeste prošlo, ali žar i entuzijazam još uvek nisu ugašeni – poručio je Andrej Bursać.
Prisetio se lika i dela svoga oca i ispričao po čemu će ga pamtiti.
– U ovom trenutku mi je teško da o Slobodanu Bursaću pričam samo kao o tati. Muzika je bila i ostala naša najveća spona. Uvek je bila prisutna u našem domu, na probama, u životima, srcima. On je živeo kroz nju. Pošao sam njegovim putem. Kao dirigent u očima ondašnjeg mladića postojao je kao božanstveno talentovan čovek. Bio je potpuno predan onome čime se bavio. Vodila ga je ideja o vrhunskoj muzici. Od samoga sebe, potom i od nas zahtevao je da se njome ne bavimo kao zanatom, već kao umetnošću. Pamtim beskrajnu upornost i davanje.
Bio je tih, smiren, staložen i blag, ali strog i pravičan kada zatreba. Voleo je ljude, posebno mlade pevače sa kojima je radio koliko god je bilo potrebno. Sve što je znao i umeo želeo je da sa njima nesebično podeli. Hor kakav je bio „Josif” ne bi opstao i postigao to što jeste da i članovi nisu voleli i poštovali njega. Krasili su ga entuzijazam i energija, a živeo je za umetnost – rekao je naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, na mnogim nastupima umeli su da rasplaču publiku koja ih je slušala. Andrej smatra da je za to upravo zaslužna snažna emocija koju je on utkao u svakog izvođača, a oni su je, kroz pesmu, prenosili na slušaoce.
– Moj otac bi bio ponosan na sve mlade ljude koji i danas čuvaju njegov amanet. Njegov duh je prisutan i pokreće ih da se i dalje, u ovolikom broju, bave muzikom – kazao je Andrej Bursać.
Andrej Bursać
Vladimir Stojković
Puniša Zeljković
SEĆANJA NE BLEDE…
Puniša Zeljković poznat je pod nadimkom Bili King (Bily King). Ovaj Zrenjaninac je pop i rok pevač. Bio je frontmen prve postave grupe „Neverne bebe” nakon čijeg napuštanja je počeo solo karijeru. Džinglovi koje je radio devedesetih godina prošlog veka za mnoštvo radio stanica i TV kanala masovno su se pevušili po ulicama. Iza njega je bogata karijera multimedijalnog umetnika i saradnja sa najvećim imenima domaće scene. Završio je solo pevanje, a nijedan muzički žanr mu nije stran.
Sa produkcijskom kućom „Monarhi mjuzik” (Monarhy music LTD) prisutan je na našem i inostranom tržištu. Piše tekstove, a nije mu nepoznata ni radijska i TV produkcija. Radio je naraciju za dokumentarce, sinhronizaciju crtanih filmova, muziku za pozorišta. Danas na radiju Novi Sad vodi autorsku emisiju „Noćobdijanje”.
Najviše je ponosan na rodni grad, Muzičku školu i hor „Josif Marinković” koji su, kako je istakao, bili i ostali baza na kojoj je izgradio životnu i muzičku karijeru.
– Iako maestro Bursać, čiji lik i delo su mi posebno dragi, fizički nije sa nama skoro tri decenije, ono što je svojim trudom, zalaganjem i vanserijskom energijom utkao u svakog od nas odraz je onoga što danas radimo i stvaramo.
Dolaskom u muzičku školu mnogi, pa i ja, vratili smo se na početak. Setili smo se časova, predavanja, vežbanja u podrumu stare škole koja se nekada nalazila u Tepličkoj ulici, ali i turneja i koncerata. Od 1980. do 1989. godine pevao sam u „Josifu”. Taj period ostavio je neizbrisiv trag. Saradnju sa tako vrsnim pevačima smatram privilegijom. Kada su me pozvali na okupljanje, odložio sam sve obaveze. Srećan sam i zahvalan došao u moj Zrenjanin da budem sa ovim ljudima – ispričao je Puniša Zeljković.
Gordana Marinković je pohađala nižu muzičku školu i svirala klarinet. Počela je da peva u „Josifu” 1984. i ostala je do 1987. godine
– Čim smo uzeli note, ne samo kompozicije „Tebe pojem”, nego i drugih dobro nam znanih numera sećanja su počela sama da naviru. Kao da smo se vremeplovom, na trenutak, vratili u naše stare klupe. Umesto maestra Slobodana, naspram nas stao je naš dragi drug, prijatelj i kolega Andrej. Langolen smo doveli u Zrenjanin – kazala je Gordana Marinković.
Miroslava Malbaški Foto: Jovan D. Njegović i arhiva Narodnog muzeja u Zrenjaninu
SLOBODAN, MILA I ANDREJ
Sećanje na porodicu Bursać podelila je Zorica Kecić, dirigentkinja hora „Žene Mironosice”, nekadašnji đak, ali i profesor Muzičke škole. U „Josifu” je pevala od osnivanja 1969. pa do 1978. godine. Putovala je i družila se sa generacijama pevača.
– Pamtim brojne događaje, koncerte, anegdote. Maestro Bursać je pre svega bio moj razredni starešina. Sećam se kada je njegova supruga Mila dolazila da ga poseti za vreme velikog odmora. U kolicima je gurala bebu – njihovog najstrijeg sina Andreja. Često je plakao, ali kada sam ga uzela u ruke prestao je. Kasnije, dok nije počeo da peva, išao je sa nama na brojne nastupe. Već tada se znalo da će biti deo „Josifa” – rekla je Zorica Kecić.
