Stičem utisak da ovdašnja pivska fešta izaziva kontroverze od kada je osnovana. Inicijatori „ludila“ su neretko Zrenjaninci (Banaćani). Pojedinci se upinju da identifikuju okolnosti koje obesmišljavaju gradsku svetkovinu.
Jedni pitaju koja će se tekućina piti, aludirajući da smo ostali bez ovdašnjeg (autohtonog) piva. Drugi idu korak dalje, pa stižu do višedecenijskog otvorenog pitanja
(voda za piće). Deluje da su i jedni i drugi u konfuziji
sami sa sobom!
Na primer, kada sam nedavno bio u Austriji, u centru Beča je organizovan „filmski festival“. Nijednog glumca/reditelja nisam video! Sve se svelo na projekcije na velikom platnu i značajne količine alkohola.
Nijedan Bečlija nije postavio pitanje opravdanosti manifestacije, budući da nije sreo holivudske zvezde u Ulici Marije Hilfer.
Mnogi sa oduševljenjem prihvataju pozdrav „dogodine u Prizrenu“. Jedan bend je čak priredio pesmu na navedenu temu. Niko ih nije pitao da li je reč o provokaciji, budući da je ograničen suverenitet u tom delu Republike. Štaviše, ushićena masa neretko šalje poruke nade o mogućem susretu u budućnosti u južnoj srpskoj pokrajini.
„Dani piva“ su povod da mnogi iz rasejanja ponovo posete zavičaj. Zašto bismo se te tradicije odricali?
