U Opštoj bolnici „Đorđe Joanović” 1974. godine u okviru Odeljenja neuropsihijatrije osnovana je prva Dnevna bolnica u Vojvodini. Tada je sa radom počela sekcija za lečenje alkoholizma koju je osnovao doktor primarijus Jovan Belić. Potom je 1980. delovanje prošireno uspostavljanjem sekcije za lečenje neuroza i graničnih stanja koju je vodila dr Ružica Knežević. Najmlađa grupa sa radom je počela 1993. godine.
Tim Dnevne bolnice danas čine troje specijalista psihijatrije, doktor opšte prakse i lekar na specijalizaciji, zatim pet medicinskih sestara, klinički psiholog, socijalni radnik i higijeničar. Od 2012. na njenom čelu je dr Vesela Jašin Laletin, specijalista psihijatrije. Medicinski fakultet u Novom Sadu završila je 1991, potom je počela da radi kao lekar opšte prakse. U Bolnici se zaposlila 2002. godine. Profesorka je u Medicinskoj školi.
– Kada sam došla u Dnevnu bolnicu zatekla sam veoma visoko postavljene standarde i učila od starijih kolega. Jako je bitno da mi sada budemo dobri učitelji mladim kolegama i da sa njima nesebično delimo svoje iskustvo i znanje – ističe dr Jašin Laletin. Zašto je važna Dnevna bolnica?
– Cilj nam je da se što veći broj pacijenata leči kroz poluhospitalni tretman. To podrazumeva boravak u Dnevnoj bolnici tokom prepodneva i provođenje ostatka dana sa porodicom. Ovo je važno kako pacijenti ne bi izgubili vezu sa najbližima.
Znači im što su zajedno sa ljudima sa kojima dele probleme. Grupnom terapijom ojačava se svaka jedinka. Kada dođu, postoji period adaptacije. Jako je bitno da im budemo prijatelji, ali i da imamo autoritet. Zato su važni individualni pristup i profesionalna diskrecija kako bismo izgradili poverenje. Kako je organizovan rad?
– Na osnovu dijagnoza ustanovljene su tri grupe koje vode lekar i medicinska sestra. To su sekcije za lečenje: alkoholizma, psihoza i neuroza (anksiozni, depresivni i poremećaji ličnosti). Terapije zavise od grupe i svaki je dan tematski drugačije osmišljen. Prvi deo sastanka posvećujemo čitanju dnevnika. Primenjujemo muziko, biblio, art i radnookupacionu terapiju. Pokušavamo da uvedemo i fizičku aktivnost. Sekcija za bolesti zavisnosti jednom nedeljno ima i saradnike. U pitanju su članovi porodice koji prolaze kroz program lečenja, uče kako da prepoznaju krizne situacije i u slučaju njih reaguju. Zbog čega Vam se javljaju sugrađani? Kakve trendove zapažate?
– Broj pacijenata je manje-više uvek isti. Ranijih godina, kad su se zatvarale fabrike, pomoć su tražili zbog egzistecijalnih stresova u vezi sa gubitkom posla, kao i sa ratnim dešavanjima. U poslednje vreme najčešće se javljaju zbog neraspoloženja, anksioznosti, poremećaja u spavanju. Ispod toga kriju se i bolesti zavisnosti. Najrasprostranjenija je od kocke. Retko ko zbog toga traži pomoć, te je zavisnost uglavnom maskirana. Pored toga, veliki je procenat osoba koje dolaze zbog problema sa pamćenjem. Mi smo staro društvo i zbog toga zalazimo u eru u kojoj će gerontopsihijatrija biti u porastu i razvoju. Porodica više nema vremena da se posveti starima. Često potraže pomoć kada je demencija uznapredovala, a tada ne možemo puno toga da popravimo. Koje su prepreke u lečenju?
– Treba imati individualni pristup i na osnovu iskustva i znanja osmisliti terapiju. Postoji veliki broj lekova i njihovih kombinacija od kojih zavisi rezultat lečenja. Veliki je problem to što se pacijenti često uplaše tokom tog procesa, jer zahteva dosta strpljenja, rada i upornosti. Nažalost, psihijatrijske bolesti su često hroničnog toka. Zbog toga se dešava da entuzijazam kod njih vremenom opada i oni gube poverenje. Na taj način se stvaraju dodatni problemi. Česta prepreka u lečenju je i porodica, jer ne gleda na stvari realnim očima. Kako moderna tehnologija utiče na psihu?
– Društveni svet se totalno promenio dolaskom mobilnih telefona. Deca se oslanjaju na njega, a kada im ga oduzmete negoduju i nervozna su. Ni sa čim ne mogu da se zainteresuju toliko da ga ostave. Korišćenjem savremenih tehnologija došlo se do gubljenja individualnog razvoja ličnosti. Kod mladih su nestali kreativnost, elan, entuzijazam i borba za uspehom. Izostaje motivacija i u školi im je svejedno koju će ocenu dobiti. One su bitne samo roditeljima koji misle da je dete idealno ako ima dobre ocene, i ne kontrolišu ga. Mladi su željni adrenalina, sve im je dostupno i jeftino, i tako krenu putem koji nije dobar za njih. Da li je traženje pomoći psihijatra tabu?
– Mislim da se to sada malo smanjilo. Teško je napraviti prvi korak i doći kod psihijatra. Pacijenti osete olakšanje kada vide da ima poboljšanja. Najbolja preporuka su pacijenti kojima smo pomogli. Oni najčešće kasnije ukažu ljudima iz svoje okoline da mi postojimo. Trudimo se da razbijemo stigmu o psihijatriji. Svake godine obeležavamo Dan mentalnog zdravlja, pokazujemo da smo tu i da nije teško doći do nas.
