(472) Duboki su koreni zaduženosti i nelikvidnosti
Piše: dr Dejan Molnar
docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Gubici javnog sektora, izazvani njegovom neefikasnošću i niskim cenama njegovih proizvoda i usluga (zarad postizanja socijalnih ciljeva), veliki su problem za našu privredu. Oni se prevaljuju na budžet, „minus” u kasi se finansira zaduživanjem (znatnim delom u inostranstvu), a to dodatno utiče na porast javnog duga.
Prema podacima Uprave za javni dug Ministarstva finansija Republike Srbije, u julu 2016. godine od ukupnog javnog duga opšte države 41 procenat je bilo denomirano u evrima, 32,6 odsto u dolarima, dok je „svega” 21,6 procenata duga bilo u dinarima (ostatak od 4,8 odsto je indeksirano u drugim valutama). Ovakva valutna struktura javnog duga uslovljava da se veći deo duga i kamata servisira u dvema ključnim svetskim valutama, a ne u dinarima. Do dolara i evra može se doći jedino izvozom. Pošto je njegov udeo u BDP-u naše zemlje veoma nizak, ostaje nejasno kako se iz tako skromnih izvoznih prihoda može finansirati tako visok javni dug indeksiran u inostranim valutama.
Prva posledica opisane situacije je veoma visoko kamatno opterećenje. Godišnji iznos kamata od oko tri odsto BDP-a je toliki da apsorbuje celokupan prirast našeg BDP-a, čak i ako bi uspeli da ostvarimo stopu rasta BDP-a od tri odsto. Dakle, čak da BDP i raste po stopi kojom bi se ponosili, sve bi to otišlo poveriocima na ime izmirivanja troškova zaduživanja (na kamate, dok nama ne bi ostalo ništa od toga). Druga negativna posledica jeste opšta nelikvidnost u privredi, a čemu javni sektor značajno doprinosi. Kada preduzeća u državnom vlasništvu ne uspevaju da izmire svoje obaveze, i kada ne postoji način da se ona zbog toga sankcionišu, onda nema ni finanijske discipline. Privatni sektor koji ne uspeva da naplati svoja potraživanja od javnog sektora i sam postaje nelikvidan. Zaduživanjem kod poslovnih banaka delimično se rešava problem nelikvidnosti, ali samo za određeno vreme dok dužnici ne zapadnu u finansijske probleme da ne mogu da izmiruju obaveze preme banakama. Otuda i tako veliko učešće „loših” (nenaplativih) kredita u bilansima banaka. „Zaraza” nelikvidnosti se širi i na poslovne banke, koje zbog toga maksimalno redukuju svoju kreditnu aktivnost, pa preduzeća ne mogu da dođu do toliko neophodnog „svežeg” kapitala. U takvoj negativnoj spirali jedino što raste jeste neizvesnost poslovanja. Preduzeća smanjuju obim aktivnosti, a novi investitori, pre svega strani, su jako oprezni i teško se odlučuju za ulaganja, osim ako nisu „motivisani” izdašnim državnim subvencijama. Kada država samo pomoću subvencija privlači ulagače, ona zapravo priznaje svoj neuspeh u oblasti izgradnje i razvijanja institucija, odnosno povoljnog poslovnog ambijenta. A subvencije se finansiraju iz budžeta, opet na teret ionako preopterećenog privatnog sektora i tako „u krug”.
