Ekonomski tigar na steroidima?
Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Krajem 2012. godine javni dug Srbije je bio 17,7 da bi na kraju 2024. dostigao iznos od 38,9 milijardi evra. Proizilazi da je za poslednjih 12 godina dug države povećan za čak 21,2 milijardi evra (više je nego dupliran), odnosno da se u posmatranom periodu potrošilo toliko novca više u odnosu na ostvarene budžetske prihode. Pri tome, zaduživanje je intenzivirano počev od 2020. godine, budući da je od tada do danas pozajmljeno dodatnih čak 15 milijardi evra, što je u proseku 3 milijarde evra godišnje.
Rast državnog duga se ne mora unapred tretirati kao nepoželjan ukoliko se pozajmljena sredstva koriste u produktivne svrhe, čime se obezbeđuje povećanje proizvodnje i nivoa životnog standarda građana u budućnosti. Međutim, ukupan rast javnog duga Srbije od 118% tokom perioda 2012-2024. nije praćen odgovarajućim rastom privredne aktivnosti. Naime, u realnom izrazu (kada se eliminiše efekat inflacije) bruto domaći proizvod (BDP) je u istom razdoblju povećan za „svega” 36,5%. Sledi da su finansijske obaveze države prema poveriocima (uglavnom inostranim) povećane za 3,2 puta više nego proizvedena količina dobara i usluga.
Iako se prema standardnim pokazateljima, kakav je udeo javnog duga u BDP-u, Srbija ne može smatrati prezaduženom (44,2% krajem januara 2025.), treba imati u vidu i druge aspekte vođenja politike zaduživanja. Uzimanje zajmova je daleko kompleksnija stvar nego što na prvi pogled može delovati. Dva su osnovna obeležja svakog kreditnog posla, koja suštinski opredeljuju njegovu ekonomsku opravdanost. Prvo je svrha za koju će se novac trošiti, što suštinski određuje sposobnost dužnika da u budućnosti zajam uredno servisira. Preporučljivo je da se sredstva koriste na produktivan način, odnosno za generisanje budućih dohodaka/prihoda. Drugo je cena kredita, odnosno visina kamatne stope.
Ova dva važna kriterijuma za ocenu opravdanosti zaduživanja se mogu sintetizovano posmatrati kao udeo plaćenih kamata na javni dug u BDP-u. Pomoću ovog pokazatelja se elegantno može sameravati „teret” duga (iznos i kamatna stopa) i njegova svrsishodnost (vrednost proizvodnje). Što je ovaj odnos veći, situacija u domenu javnih finansija se može smatrati nepovoljnijom, i obrnuto. Za međunarodna poređenja ćemo se poslužiti bazom podataka MMF-a. Pri tome, u vidu će se imati nešto duži interval (2012-2023), kako bi se izbegle kratkoročne specifičnosti i oscilacije. Prosečan udeo plaćenih kamata po osnovu javnog duga u BDP-u bio je u Bugarskoj (0,63%), BiH (0,75%), Češkoj (1%), Nemačkoj (1,15%), Severnoj Makedoniji (1,16%), Rumuniji (1,5%), Poljskoj (1,76%), Austriji (1,8%), Francuskoj (1,9%), Sloveniji (2,1%), Albaniji (2,4%), Hrvatskoj (2,5%), Mađarskoj (3,2%), Grčkoj (3,4%), Italiji (4%) itd. U istom razdoblju, u Srbiji je to bilo 2,1%, te situacija (za sada) nije dramatična.
Međutim, primetno je i upozoravajuće to što se tokom poslednjih pet godina (2020-2024) beleži daleko veći kumulativan (ukupan) rast obaveza prema kreditorima (+62,7%) i iznosa plaćenih kamata po tom osnovu (+66,4%) u odnosu na privredni rast (+18%). Do ovakvog ishoda može da dođe ukoliko se skupo pozajmljeni novac troši nenamenski i/ili za finansiranje projekata za koje je upitno da li mogu da „odbace” odgovarajuće ekonomske efekte (fudbalski stadioni, Ekspo 2027 i slično).
