Zažmurite i zamislite da je u nekom gradu postojala neman koju su građani kolokvijalno nazivali „fabrika vode“. To zlo je najpre imalo mili prizvuk. Obećavalo je plebsu „hleba i igara“. Narod je bio naivan, kako to obično biva. Dao je veru i poverio joj na upravljanje ono što im je najbitnije, a nije u pitanju vazduh.
Kako je vreme odmicalo, „fabrika vode“ je počela da pokazuje pravo lice! Sve što je obećavala – nije ispunjavala. Počela je čak da se zadužuje kod onih kojima je trebalo da služi?! Umesto da im podari to što su tražili, dobili su nešto što ničemu ne služi. Mučenje stanovnika je trajalo godinama…
Iznenada se pojavio opasan virus kome su tepali korona. Paradoksalno, ali je predstavljao poslednju nadu za anestezirani grad. Naime, sugrađani su shvatili da prava i pravde više nema, a biohemijskom monstrumu je trebalo stati na put. Nevidljvi (ne)prijatelj je inficirao neman! Najpre je dobila povišenu temperaturu, potom je usledio kašalj. Kako je vreme odmicalo, tako je bilo sve manje onih koji su bili spremni da pomognu tom čudnom stvorenju. Naposletku, završilo je na respiratoru.
Neko je morao da preseče Gordijev čvor. Dr Bodiroga je predložio direktoru Bolnice (Salapuri) da se pacijent skine sa respiratora. Krajnja odluka još nije doneta, jer je direktor angažovao konzilijum lekara da daju krajnji sud.
