Gde je izlaz iz cenovnog lavirinta?

Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Tokom poslednje tri godine (jul 2021 – jul 2024.) cene u Srbiji su porasle u proseku za 32 odsto. Suštinski problem za građane je to što su se u znatno većoj meri povećale cene osnovnih životnih namirnica na koje se u našoj zemlji troši veliki deo kućnog budžeta. Hrana je u julu 2024. u poređenju sa istim mesecom 2021. godine bila skuplja za čak 48,14 odsto, pri čemu su najviše poskupeli mleko, sir i jaja (58,1 odsto), šećer (55,2), kafa (51,3), meso (49,3), riba (45,9), povrće (47,5), voće (37,2), čokolada (45,1), bezalkoholna pića (40,5) itd. Natprosečan skok beleže i druge nužne potrepštine, kao što su komunalne usluge (38,9), stambene rente/kirije (56,7), električna energija (36,2), čvrsta goriva-drvo i ugalj (47,2), dostava hrane (44,5)…
U istom periodu ukupna inflacija na području Evropske unije (EU) bila je daleko niža (19,8) nego kod nas (32). Rast cena osnovnih namirnica je takođe bio znatno umereniji – hrana (28,9 odsto), mleko, sir i jaja (32), meso (25,1), riba (22,8), povrće (31,2), voće (18,7), bezalkoholna pića (28,1), komunalije (25), zakup stambenog prostora (8,5).
Na osnovu iznetih činjenica o rastu troškova života proizilazi da se značajan broj građana Srbije tokom poslednje tri godine suočio sa padom nivoa osnovnog standarda. Stoga, kao „iznuđene” deluju mere o snižavanju cena za više od 80 namirnica (akcija „Najbolja cena) u trgovinskim lancima, kao i one predviđene Nacrtom zakona o korisnicima finansijskih usluga, kojima se planira ograničenje visine kamatnih stopa na bankarske kredite. Očigledno je da donosioci odluka na različite načine pokušavaju materijalno ugroženm sugrađanima da „poprave” standard. Međutim, pitanje je da li izabrani put zaista vodi do željenog cilja. Utisak je da se u aktuelnim društveno-ekonomskim okolnostima ove mere koriste i u populističke svrhe.
Naime, dosta toga je prilično problematično. Prvo, koji procenat građana u strukturi svoje potrošačke korpe uopšte ima artikle čije će cene biti snižene? Drugo, ukoliko bi se zbog nižih cena veći deo stanovništva odjednom odlučio da kupuje te proizvode (koje do sada nije kupovao), da li bi bilo dovoljno količina za sve one koji bi ih želeli? Treće, da li će doći do nestašica ili do ograničenja količina koje se mogu kupiti? Četvrto, ko će i na koji način da kontroliše snabdevanje tržišta ovim artiklima? Peto, čak i ako postoji način – to košta, što znači da će se neki drugi troškovi povećati. Šesto, logična je pretpostavka da će trgovački lanci u slučaju tih 80 namirnica ostvarivati gubitke, pa treba očekivati da će na nekim drugim robama nastojati da ih nadomeste. Slično je i na tržištu bankarskih proizvoda – direktno zadiranje države u međusobne odnose između ugovornih strana (banaka i njihovih klijenata) svakako nije nešto što je uobičajeno niti poželjno u tržišnoj privredi.
U ekonomiji ništa nije besplatno – svaka preduzeta mera na jednoj strani može doneti koristi, ali istovremeno izaziva gubitke na drugoj. Ograničavanje cena po pravilu dovodi do nestašica. Tako je bilo u slučaju zabrane izvoza poljoprivrednih proizvoda. Tada su farmeri, pošto na domaćem tržištu nisu mogli da ostvare cenu koja bi im obezbedila željeni profit, odustali od prodaje i smestili zalihe u silose. Država svoje napore treba da fokusira na podsticanje konkurencije i eliminisanje preterane koncentracije tržišne moći, odnosno kartelskog ponašanja pojedinih aktera.