Svoju želju iz detinjstva – da postane đubretar – sugrađanin Gojkan Stojinović na neki način je ostvario izabravši za profesiju oblast ne toliko razvijenu u našoj zemlji – upravljanje otpadom. Radio je kao rukovodilac operacija u španskoj firmi EfSi-Si invajerment (FCC Environment CEE, bivša ASA), gde se između ostalog bavio izgradnjom sanitarne deponije u Kikindi. Trenutno je direktor operative i razvoja u preduzeću za upravljanje otpadom „Grin tim servis” (Green Team Services).
Kako kaže, većina ljudi, nakon što komunalci isprazne kante ispred njihovih domova, više ne razmišlja gde smeće završava. On, međutim, građenje deponije i upravljanje njome vidi kao izazov. Ističe da je svoju kancelariju smestio pored samog odlagališta, smatrajući da tako treba da učine svi koji se bave komunalnim otpadom jer tada vide kako ono funkcioniše.
Upitan za mišljenje o aktuelnoj zrenjaninskoj situaciji sa smetlištem, Stojinović smatra da je, pre svega, nečinjenjem vlastodržaca od 2003. godine, propušteno više prilika da u našem gradu bude izgrađena regionalna sanitarna deponija. Ipak za Zrenjanin ima rešenja da kvalitetno i odgovorno upravlja otpadom, koristeći ga kao resurs, naglašava on.
– Sanitarna regionalna deponija jeste poput večnog magacina. Vlasniku i operateru deponije plaća se odlaganje, ali i prenos rizika – da odloženi otpad nikada ne ugrozi životnu sredinu. Centar za upravljanje otpadom takođe je mesto za odlaganje, ali tamo se, uz primenu modernih tehnologija, najveći deo donesenog pretvara u dodatu ili novu vrednost. Smatram da bi Zrenjanin i kao transferna stanica morao imati ovakav centar gde bi se radili mehaničko-biološki tretmani otpada, kompostiranje, razdvajanje, proizvodnja energije. U centru bi se otvorila nova radna mesta i razvijali kadrovi. Tako bismo izvukli vrednost iz svog otpada, a deo koji ne može da se iskoristi, predali bismo drugom – ne vidim razlog da to čuvamo u „svom dvorištu”. Za Zrenjanin najgori scenario (a svakako i skuplji) bio bi da sav svoj otpad samo prepakuje i odveze na trajno zbrinjavanje u Kikindu bez bilo kakvog prehodnog tretmana.
Šta je do sada sprovedeno iz prehodnih strategija upravljanja otpadom iz 2003. i 2010, koje su predviđale izgradnju više od 20 regionalnih centra za upravljanje otpadom (među njima Zrenjanin, kao i Kikinda sa Novim Bečejom)?
– Strategije predstavljaju usklađivanje sa regulativom Evropske unije i odnose se na ispunjenje zahteva poglavlja 27 Životna sredina i klimatske promene, koje još nismo otvorili. Po ovom pitanju kod nas je učinjeno minimalno. U Srbiji postoje sledeće sanitarne deponije: Subotica (još nije proradila), Srem-Mačva, Kikinda, Pančevo, Jagodina, Duboko Užice, Leskovac, Vranje, Lapovo. Problem je sprovođenje Zakona o upravljanju otpadom, između ostalog, zbog nedovoljno nadzornih organa koji bi kontrolisali ovaj sektor, ali i odsustva samoinicijative i delovanja lokalnih samouprava. Zaštita životne sredine ne postavlja se kao prioritet jer u najvećoj meri ne daje rezultate vidljive za jednog mandata vlasti, iako je upravljanje otpadom infrastrukturni projekat od nacionalnog značaja. Nečinjenje u ovoj oblasti dovodi nas blizu zagađenja nesagledivih razmera – pri čemu govorim o običnom kućnom, komunalnom otpadu, odlaganom na nesanitarnu deponiju.
Smatrate da Vlada zbog Zrenjanina neće povući Odluku iz 2018. kojom naš grad postaje transferna stanica koja će otpad odlagati u Kikindi?
– Sumnjam da će Odluku povući zbog nas jer su njome obuhvaćene još 34 jedinice lokalne samouprave, od kojih su neke već započele aktivnosti u pravcu njenog ispunjavanja. Godinama ništa nismo uradili u ovoj oblasti i sada kada nam je rešenje servirano, vratili bismo stvari i uradili tačno šta? Nešto što nismo bili u stanju od 2003. godine? Najveći problem je što su u EU zatvoreni izvori finansiranja sanitarnih deponija. Dakle, za razliku od Sremske Mitrovice, Šapca, Užica, mi ovu šansu nismo iskoristili. Sa druge strane, imajući u vidu cirkularni model ekonomije (i upravljanja otpadom), postoje mogućnosti finansiranja izgradnje centara za upravljanje otpadom iz razvojnih fondova EU.
Šta je cirkularna ekonomija?
– To je širok multidisciplinarni pristup održivog razvoja, koji je najvidljiviji u upravljanju otpadom, ali obuhvata sve sfere života. Kružna ekonomija suprotna je potrošačkom društvu i linearnoj ekonomiji („kupiupotrebi-baci”). Njen osnovni principi jesu: ne kupuj ono što ti nije potrebno i pametno biraj kada kupuješ. Jedna moja ideja, u skladu sa ovim pristupom, jeste da se sredstva kućne hemije ili za ličnu higijenu kupuju „rinfuz” sistemom. Kupac bi iznajmio pakovanje, a zatim bi ga dopunjavao u prodavnici.
Kakve su mogućnosti da se u našoj zemlji odvaja otpad?
– Već postoji obaveza odvajanja propisana Zakonom o upravljanju otpadom. Dakle, primarna selekcija je obaveza svih, ali se sprovodi na zanemarljivom nivou. Zalažem se za podsticaje, a ne za prisiljavanje i kažnjavanje. Trebalo bi svima obezbediti opremu (npr. džakove u boji) za razvrstavanje kućnog otpada. Pre deset godina počeo sam da razdvajam smeće, čime se količina otpada u mojoj kanti smanjila za 50 do 70 odsto, ali problem je u tome što i dalje plaćam istu cenu za odnošenje smeća. Kao građani Zrenjanina trebalo bi da insistiramo na tome da nam se omogući primarna selekcija, a krajnji cilj zahteva trebalo bi da nam bude plaćanje odnošenja smeća prema stvarno stvorenoj količini, a ne paušalno, kako je to sada slučaj.
Mnogi bi ovakvo delovanje osporili rečima da pojedinac ne može ništa da postigne…
– Za mene su to defetisti. Ja verujem u princip misli lokalno – deluje globalno! Ne mogu da utičem na Gretu Tunberg i pokret o klimatskim promena, to je mega-globalni problem. Ono što možemo jeste mikro-akcija – da li ću da bacam pikavce po ulici ili ću da istresem organski deo, a ostatak da smotam i bacim u najbližu kantu (što i radim).
ŠTA JE SANITARNA DEPONIJA
Deponije koje nisu sanitarne, izvori su ozbiljnih zagađenja, upozorava Gojkan Stojinović. On ukratko predočava od čega se sastoji jedna sanitarna deponija, koja, kada se završi, liči na kapsulu. – Najpre se postavlja sabijeni sloj gline, pa preko toga PHD folija, zatim uređaji pizometri da obaveste ukoliko se ona probuši. Preko toga idu slojevi šljunka, geo-tekstil, a onda i cevi za upravljanje procednim vodama, pa se tek onda odlaže otpad. Okolo se sadi zelenilo. Najozbiljniji probem na deponijama poput naše jeste procedna voda. To je atmosferska voda (kiša, sneg, rosa, magla) koja pada po nesanitarnom smetlištu i onda na svom putu spira i apsorbuje štetne materije, prenoseći ih u podzemne vodotokove ako nema zaštitne membrane na deponiji. Zrenjaninsko nesanitarno odlagalište nalazi se u neposrednoj blizini gradskog izletišta Peskara, kao i niza ribnjaka – navodi Stojinović.
