Izborna kampanja je u jeku. Visoko kotiran u koaliciji Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini (DSHV) i sandžačke Stranke pravde i pomirenja jeste Goran Kaurić. Zauzima drugo mesto na njihovoj listi za pokrajinske izbore, a 51. je kandidat za narodnog poslanika.
Završio je Srednju ekonomsku „Jovan Trajković”, potom beogradsku Višu školu za sportske trenere i novosadski Fakultet za sport i turizam. Profesor je fizičkog vaspitanja i sertifikovani instruktor ronjenja. U Sportskom savezu grada Zrenjanina i Ronilačkom klubu „Begej” radio je od 2001. do 2008. Od 2008 do 2010. bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine i do 2012. zamenik gradonačelnika Milete Mihajlova.
Kako navodi, Demokratsku stranku 2020. godine nije napustio, nego je obrisan iz članstva. Od tada je svoj angažman usmerio ka partiji hrvatske nacionalne zajednice (DSHV). Predsednik je Udruge banatskih Hrvata. Upravljao je Spomen-Domom Bana Josipa Jelačića na Petrovaradinu, a od pre tri godine je zamenik pokrajinskog sekretara za kulturu.
Šta povezuje stranke Vaše liste i odakle njihova saradnja?
– Nudimo politiku partnerstva i ne odustajemo od zalaganja da se prava manjinskih zajednica moraju odlučno zastupati na mestima na kojima se o njima odlučuje (Narodna skupština i Vlada Srbije). Dve stranke su u prethodnom mandatu imale ministra za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, odnosno ministra bez portfelja za ravnomerni regionalni razvoj. Takođe, bile su zajedno u poslaničkoj grupi.
Iskustvo hrvatske zajednice i DSHV koja je autentično predstavlja jeste da je veliki broj pitanja svakodnevnog života naše zajednice rešiv na pokrajinskom nivou. Kako bi se dosadašnja praksa „pozitivne diskriminacije” proširila, od ključnog je interesa da Hrvati imaju autentičnog predstavnika i u pokrajinskoj Skupštini i izvršnoj vlasti, gde izborno nastupamo u istom koalicionom aranžmanu, kao i na državnom nivou. Kako ocenjujete delovanje hrvatske zajednice na ovim prostorima? Nedavno ste privukli i pažnju Hrvatske radio-televizije?
– Hrvatska zajednica u Banatu je osvešćivanjem članova i velikim aktivizmom od neugledne i neprepoznatljive stigla do jedne od najorganizovanijih. Prvo smo 2016. osnovali udruženje – Udrugu banatskih Hrvata. Dve godine kasnije u vašem Listu pojavila se prva stranica na hrvatskom jeziku. Banat je 2018. dobio člana u Nacionalnom savetu Hrvata, a 2020. formirana je podružnica Demoratskog saveza Hrvata u Vojvodini. Ove godine predstavljena je prva naučna monografija o banatskim Hrvatima. Tek ovakvi institucionalni proboji bili su preduslov da ostvarimo značajnije uspehe. Mnogi su postignuti zahvaljujući finansiranju Centralne državne kancelarije za Hrvate van matične Republike i lokalnih samouprava. Spomenuću samo obnovu župnih kuća u Starčevu i u Opovu, koje su sada centri okupljanja Hrvata, kao i obimne rekonstrukcije katoličke crkve Svetog Mauricija u Starčevu. Organizovali smo radionice za decu, oživeli maškare i druge običaje. Sve bi išlo teže bez podrške lokalnih samouprava, pre svega u Pančevu, Opovu i Zrenjaninu. Kakva je saradnja sa akterima iz Hrvatske i koliko na to utiču tenzije dnevne politike?
– Delovanje udruženja iz oblasti kulture koja okupljaju Hrvate u Srbiji vrlo je živo. Reč je o njih pedesetak koja imaju redovne događaje, koji se dosta oslonjaju na kalendar katoličke crkve. Među njima je i Udruženje banatskih Hrvata. Tenzije su primetne u našem društvu i ne doprinose ionako ne baš lakoj svakodnevici, ali ne mogu reći da na nju presudno utiču. Važnim smatram da manjinske zajednice očuvaju svoju kulturu, i to uvek na način građenja partnerstava sa većinom. Da bi se to stalno i ostvarivalo, zalažem se da naša zastupljenost bude ravnopravna na svim nivoima odlučivanja. To me je motivisalo da budem kandidat za poslanika u Skupštini Vojvodine. Saradnja sa Republikom Hrvatskom je višeslojna. Zahvalni smo na sve izdašnijim izvorima finansiranja, od lokalnih do kapitalnih. Tu su i gostovanja umetnika i udruženja, u oba pravca. Deceniju i po ste predsednik Lovačkog udruženja „Diana” u Lukinom Selu, koje gazduje Ritskim lovištem. Kakvo je stanje u lovnom turizmu?
– Daleko je manje zastupljen nego ranije, a mnogo je razloga za to. Najvažniji izazov jeste stalno pogoršanje kvaliteta staništa migratorne divljači na lokalnom i globalnom nivou. Tome su doprineli: urbanizacija, veoma agresivna poljoprivreda, požari, trovanje, ilegalni lov, gotovo potpuna propast sektora ribarstva (nestanak velikih ribnjaka), isušivanje vodenih staništa. Uz to su uticale i promene klime. Pojedine vrste se verovatno teško mogu uopšte oporaviti, jer su neprilagodljive. Za oporavak nekih drugih potrebne su velike sistemske promene, koordinacija i usaglašavanje interesa mnogih sektora. Struka lovstva se veoma retko pita i naši se interesi često ne uvaže. Iako ponude za lovce turiste ima, da bi ona mogla biti održiva i veća, uslovi za opstanak divljači morali bi se značajno popraviti. Lovačka udruženja na tome najviše rade, ali dobar deo stvari je van njihovih mogućnosti. Uz političku karijeru bavite se i mnogim hobijima?
– Ronjenje je moja ljubav iz rane mladosti. Letovanja sam provodio na dalmatinskim ostrvima i u zrenjaninskom letovalištu u Promajni. Tamo sam naučio da plivam, a vrlo brzo su mi maska, disalica i peraja postali sastavni deo opreme bez koje nisam ulazio u vodu. Motori su moja druga strast.
