Na današnji dan (16. decembar) pre 59 godina osnovan je Centar za obrazovanje i marketing Privrednog kombinata „Servo Mihalj”, gde je edukovano više hiljada sugrađana, podseća Gordana Stojanović, poslednja direktorka ove ustanove. Slom Centra počeo je sa raspadom države i društva početkom devedesetih godina prošlog veka. Od tada pa u narednih tridesetak godina Gordana se borila da sačuva šta se sačuvati može od svoje matične ustanove. Sadašnjim podsećanjem na godišnjicu njenog osnivanja, kako kaže, želi da konačno stavi tačku na svoj mukotrpni angažman.
MUČAN SUDSKI SPOR
Od osnivanja 1963, Centar za obrazovanje i marketing je radio u delu zgrade (oko 1.500 kvadrata) u Ulici Petra Drapšina 1 – takozvana šećeranska kantina. Fabrika šećera, takođe iz sastava „Servo Mihalja”, vodila se kao korisnik cele zgrade, ali nikada nije napravljena pravna deoba. Nije se pitalo šta je čije, sve do 1990. godine, kada je nestao zrenjaninski prehrambeni gigant. Centar je pokušao da se uknjiži kao vlasnik svog dela zgrade, ali uzalud. Objekat je pripao najpre Fabrici šećera, a posle njene privatizacije, novom vlasniku Šećerane, „Viktorija grupi”. Centar je nakon toga likvidiran kao društveno preduzeće (stečaj).
Gordana je od tada pa sve do 2017. sudskim putem vodila bitku pokušavajući da vrati pomenuto zdanje, ali bezuspešno jer je spor izgubila. Kako je ranije kazala, godinama je dokazivala očito – da je zgrada u kojoj se nalazio Centar objekat nekadašnjeg Doma kulture, a ne Društvenog standarda i menze, kako je na kraju pisalo u sudskom rešenju.
Iz zdanja je prinudno iseljena zajedno sa koleginicama 12. novembra 2007. godine.
Prisećajući se svega, Gordana danas veruje da bi Centar opstao da neko „nije bacio pik na njega”.
– Moja borba je trajala 30 godina i strašno smo prošli moja porodica i ja. Iako sam tada bila mlada, počela sam da radim u Centru za obrazovanje i marketing 1989, branila sam od početka ovu ustanovu. Sada smo stigli do kraja – priča naša sagovornica.
Navodi da je uprkos svemu ponekad prati osećaj da nije uradila sve što je mogla. No, nije sve nepovratno izgubljeno. Knjige iz Centra predate su Gradskoj narodnoj biblioteci, Istorijski arhiv je preuzeo dokumentaciju, Narodnom muzeju je otišao kino-projektor iz 1952. godine, a filmovi su povereni Jugoslovenskoj kinoteci. Stolice iz bioskopa stečajna upravnica je prodala pozorištu u Kikindi.
EMANCIPACIJA RADNIKA
Centar je obavljao poslove osnovnog, srednjeg obrazovanja, stručnog usavršavanja, pomagao kod višeg i visokoškolskog obrazovanja, vršio obuku narodne odbrane i kulturnog obrazovanja. Bavio se i informisanjem radnika. U njegovom sklopu radili su i kulturno-umetničko društvo, šahovski klub, bioskop „Kristal” i čitaonica.
– Ljudi su završavali kurseve za fizioterapeute, masere, frizere, kozmetičare, konobare. Zatim obuke za protivpožarnu i zaštitu na radu, razne prekvalifikacije i dokvalifikacije. Filmovi su se nekada prvo puštali u „Balkanu”, pa se onda trčalo po rolne da bi se donele u naš „Kristal”. U čitaonici je bilo dvadesetak časopisa – seća se Gordana.
Osim navedenog, Centar je dodeljivao i stipendije za radnike i njihovu decu. U monografiji „Servo Mihalja” i Grada Zrenjanina, ostalo je zabeleženo da je u vreme najvećeg ekonomskog prosperiteta regiona, Centar iškolovao više od dve hiljade radnika.
M. Maričić uz pomoć M. Bečejac („Kristal” i kantina izgubljeni u papirologiji”, objavljeno 6.1.2017. u „Zrenjaninu”)
