Šetah pre neki dan kraj jezera u centru grada. Pogled mi se gubio u daljini… Iznebuha mi se obratio (poznati) nežni ženski glas. Povratila me je iz magnovenja i fiksirala u srce Banata. Bila je to Estika! Pamtimo je kao deo ekipe koja je želela da se lociraju splavovi kod suda i škola. Međutim, tokom narodnog bunta, promenila je stranu!
Uljudno me je pozdravila i pitala: – Zamislite da je ovde bio splav?! Potom se nasmejala. Zahvalio sam joj se što je, naposletku, podržavala Zrenjanince. U otvorenom razgovoru me je (pri)upitala u vezi sa „fabrikom vode“. Rekoh joj, ličan sam po navedenom pitanju. To znači da bi istraga trebalo da bude proširena, a mnogi odgovorni da završe u pritvoru.
U međuvremenu, Estika je otšla u nepovrat. Ja ostadoh ophrvan mislima, šta sa tom skalamerijom koju neki nazivaju fabrikom vode.
Odgovor na brojne dileme mi je pružio novi gradonačelnik Simo Salapura. Odlučio je da formira komisiju sačinjenu od eminentnih profesora Beogradskog i Novosadskog univerziteta. Građevinci, tehonolozi i hemičari će reći šta je to što je grupa sklepala. Potom će objektivno odgonetnuti da li je ugovor (is)poštovan. Na kraju će pročelniku Zrenjanina ukazati da li smo svedoci drame sa srećnim krajem – ili ćemo se suočiti sa tragedijom.
Dok iščekujemo mišljenje stručnjaka, skupa proživljavamo horor…
