Dani koje živimo nisu svakodnevni. Oni su vanredni jer ih je ispunila zajednička nevolja – virus korona okupirao je svet, uvukao se, podmuklo, u naše živote. A u toj borbi, kao i u nekim drugim vremenima koja su donosila muke, postoje ljudi koji vam vraćaju veru upravo u – ljude. Uvek se obradujem kada u 20 časova čujem aplauz za lekare, medicinske sestre i sve zaposlene u zdravstvu koji su na prvoj liniji odbrane. Tu su i prodavci, apotekari, i svi oni koji rade i koji često trpe našu nervozu.
Tu su i volonteri Crvenog krsta i u mesnim zajednicama koji su na poziv spremni da dođu i da pomognu onima koji ne mogu da izlaze, da se sami snabdevaju. Oni imaju jasna obeležja, oznake da su volonteri. Tu su i drugi, i mladi i stariji, obično komšije, prijatelji. A kada dođu da vam isporuče naručeno, kusur vrate do poslednjeg dinara. – Nema šanse da ih častite, samo vam kažu da se javite kada pomoć ponovo zatreba. Baš mi je krivo, ali, eto, jedino što mogu da kažem je hvala – priča mi komšinica.
I nije samo to. Koliko je žena koje ovih dana šiju maske, same nabavljaju materijal i trake i nesebično ih daruju svima koji maske nisu mogli da nabave, zdravstvenim ustanovama… Oči im pobele dok ih šiju, ali su uporne. Naprosto, ovih dana medicinski alkohol, asepsol, maske, rukavice gotovo da su bili misaona imenica, tek ako ste bili te sreće mogli ste da ih nađete u apotekama, i zato je pomoć dragocena. Gorjana Ponjević Balani i Fjodor Ćirić su preko društvenih mreža objavili da poklanjaju određeni broj maski osobama koje to sebi ne mogu da priušte – iz finansijskih razloga, 65+, samohrani roditelji…
Imala sam sreću što poznajem Ivanu. Ona je bila student Tehničkog fakulteta u Zrenjaninu, diplomirala na tekstilnom smeru. Samo mi je stigla poruka: Jel ti trebaju maske, šijem ih za nas, za prijatelje, samo mi javi. Ne mogu više od pet-šest, ali i to je nešto.
Jeste, draga Ivana i svi dobri ljudi. I nije to samo nešto, to je mnogo jer je upravo u našoj svakodnevici soliarnost i humanost ono što nam je najviše potrebno.
