Inflacija „pojela” povećanje plata
Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Novembra 2014. godine su u sklopu mera fiskalne konsolidacije plate zaposlenih u javnom sektoru i penzije smanjene linearno za 10 odsto. Ovih dana, nakon 5 godina, došlo je do povećanja zarada zaposlenih u javnom sektoru, a najavljeno je i povećanje penzija. Pitanje koje se postavlja jeste da li će i u kojoj meri ovo povećanje plata zaposlenima u javnom sektoru omogućiti da ostvare nivo životnog standarda koji su imali krajem 2014. godine.
Uzmimo za primer osobu koja je pre smanjivanja plata i penzija (krajem 2014. godine) imala zaradu u iznosu od 50.000 dinara. Nakon smanjenja od 10 odsto, zarada te osobe je iznosila 45.000 dinara. Pretpostavimo da joj je novembra 2019. godine plata povećana takođe za 10 odsto. Iako bi moglo delovati kao da se radi o „vraćanju na staro”, zapravo je u pitanju povećanje plate u manjem iznosu nego što je iznosilo smanjenje 2014. godine. Naime, 10 odsto povećanja u odnosu na osnovicu od 45.000 dinara iznosi 4.500 dinara, tako da zarada osobe iz ovog primera sada iznosi 49.500 dinara. To znači da je u nominalnom izrazu zarada ove osobe još uvek za 500 dinara manja nego što je bila s kraja 2014. godine. Ovo je posledica toga što se radi o različitim osnovicama za obračun – kada su se plate smanjivale, 10 odsto je obračunavano na veću osnovicu, a sada kada se povećavaju isti procenat se obračunava na nižu osnovicu, pa se samim tim iznos ne vraća na prethodni nivo.
Osim toga, za građane je daleko bitnije koliko iznose njihove realne zarade, a ne koliko nominalno zarađuju. Realnom zaradom se iskazuje količina dobara i usluga koje možemo da kupimo pomoću zarade koju ostvarujemo, dok je nominalna zarada dinarski iznos koji se zaposlenom isplaćuje. Stoga se u obzir mora uzeti i inflacija koja je u međuvremenu ostvarena. Na osnovu zvaničnih podataka koje objavljuje Ministarstvo finansnija o kretanju potrošačkih cena, može se izračunati da je kumulativna (ukupna) inflacija u periodu od 2015. godine do danas iznosila oko 10,7 odsto. Do sličnog zaključka se dolazi i poređenjem vrednosti prosečne potrošačke korpe koju objavljuje Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija. Naime, vrednost ove korpe dobara je povećana za oko 8,2 odsto u 2019. u odnosu na 2014. godinu. Razlika se ovde pojavljuje iz razloga što u prosečnu potrošačku korpu ulaze samo neka, odabrana dobra (proizvodi i usluge). Ono što je bitno je da i jedan i drugi podatak navode na isti zaključak – nema govora o povećanju nivoa životnog standarda. Povećanje plata zaposlenima u javnom sektoru iznosi otprilike onoliko koliko im je u međuvremenu „pojela” inflacija. Njihove zarade povećane su samo nominalno, ali ne i u realnom izrazu.
Da bi bila potpuna, ovakva analiza bi trebalo da obuhvati i propuštene koristi (oportunitetne troškove) od iznosa za koji su plate bile umanjene. Na primer, po osnovu dinarskog štednog depozita, uz prosečan prinos od 3 odsto godišnje, svaki zaposleni je po osnovu kamate na ulog jednak iznosu umanjenja zarade propustio da oprihoduje oko 1/3 svoje prosečne mesečne plate.
Kada se u obzir uzmu sve tri činjenice – povećanje zarada koje je manje nego prethodno umanjenje, inflacija i propuštena korist – teško je tvrditi da je novembarskim povećanjem plata došlo i do vraćanja stanja na nivo od pre pet godina.
