Navršilo se 106 godina otkako su najugledniji velikobečkerečki prvaci, u dvorani pri porti hrama Uspenja Presvete Bogorodice, osnovali prvi Srpski narodni odbor. Njegov zadatak bio je da pripremi dolazak vojske, potom i preuzme vlast u gradu u prvim trenucima nakon oslobođenja u Prvom svetskom ratu. Zbilo se to na praznik Svetog apostola i jevanđeliste Luke, 31. oktobra 1918. Začetnik ove slobodarske ideje bio je doktor pravnih nauka Slavko Županski.
O ovim, ali i drugim temama, i kako na njih gledaju nove generacije, za naš list je govorio istoričar Milan Radaković, direktor Zrenjaninske gimnazije.
– To je jedan od prvih Odbora formiran na teritoriji Austrougarske. Vrlo je interesantno da su dr Slavko Županski, dr Emila Gavrila, koji je bio zatočen, ali i ostali članovi, bili veliki vizionari. Smatrali su da treba da izvedu promene, ali bez prolivanja kapi krvi. Još nisu bili načisto da li će to moći da učine i mirno dočekaju srpsku vojsku. To je slučaj koji se u našoj istoriji retko dešavao, a ulazak vojnika u tadašnji Veliki Bečkerek protekao je praktično bez borbi. Treba naglasiti i da su imali veliku dozu hrabrosti, ali i mudrosti, jer je Austrougarska kao država još uvek funkcionisala. Želja im je bila da žive slobodno i priključe se matici Srbiji. Na koji način bi važne datume iz lokalne istorije trebalo proslavljati, a da se ne svedu samo na simbolično polaganje venaca?
– Treba ih negovati najpre kroz kulturu sećanja i pamćenja. To je najbitnije. Kroz njih, na poseban način, evociramo uspomene na prošle generacije koje su živele, učestvovale u borbama za slobodu i dale ono najvrednije – svoje živote. U ranijem periodu oni nisu obeležavani kako dolikuje, što je velika negativnost, jer su generacijama ostali nepoznati. To se odnosi na 17. novembar, posebno na 31. oktobar. Ranije se među ljudima nije ni pominjao, a smatra se ključnim. Da nije bilo njega, ne bi osvanuo ni dan željene slobode.
Mi, kao narod, uvek smo bili na pravoj strani i taj ideal bio je osnov. Bez obzira na obeležje, patriotski čin ljudi iz Prvog, ali i Drugog svetskog rata je primaran. Da se loša praksa ne bi ponavljala, najvažnije je da to čine sadašnji i budući naraštaji, najpre kroz časove u školama.
Događaji o kojima govorimo spadaju u lokalnu istoriju. Pored nastave, treba uključiti predavanja, tribine, izložbe u Muzeju, Arhivu. Ono što bi takođe bilo dobro jeste da se o njima govori tokom cele godine, a ne samo na ova dva dana. Na taj način bi đaci bili spremni, kada dođe sam praznik, i znali bi o čemu je reč. Stoga je priprema najvažnija. Gimnazijalci su obilazili sve bitne spomenike u gradu. Čak su i Vaši profesori držali javne časove. Da li je, i u kojoj meri, to urodilo plodom?
– Godinama učestvujemo u obeležavanju svih važnih gradskih događaja. Kada govorimo o 31. oktobru i 17. novembru, ide se u portu Uspenjskog hrama, a nekoliko dana kasnije do spomenika kralju Petru Prvom Karađorđeviću. Decu su vodili Igor Micov, Dane Mašić, Rako Tomović i ja. Trudimo se da gimnazijalci posećuju i druga mesta i pamte sve važne datume vezane za zbivanja u njihovom gradu. Osim što su prisustvovali polaganjima venaca na obeležja iz oba rata, slušali su mnoge besede, gledali filmove, dokumentarce, posećivali izložbe.
Patriotizam je posebna nit koja povezuje oba sukoba, bez obzira na ideološka obeležja. Ako su roditelji učestvovali u Prvom, njihova deca su se našla u Drugom svetskom ratu. Na nama je da ih sve, podjednako pamtimo. Kako mladi danas gledaju na svoju istoriju?
– Moram da kažem da nove generacije nisu previše zainteresovane. Da li će se to desiti, zavisi od predavača. Kako bismo poboljšali situaciju, prilikom pisanja maturskih radova, mnoge smo uputili da pronađu nove teme. Tu pre svega mislim na familijarnu istoriju. Nudimo đacima da istražuju svoja porodična stabla. Kroz interesovanje za porodice, rađa se i interesovanje za ličnu, ali i lokalnu istoriju. Može se desiti da neko od učenika otkrije da mu je pradeda, čukundeda, ili dalji predak bio učesnik upravo događaja o kojima govorimo. Porodično stablo koje đak napravi, može da sačuva, pa neki novi naraštaju da nastave proučavanje i traganje. U kojoj meri je građa dostupa đacima, ali i sugrađanima?
– U Istorijskom Arhivu ima zaista dosta materijala za svakog proučavaoca. Puno se pisalo, naročito poslednjih godina. Postoje i originalna svedočanstva, zapisi. Ima dosta i neistraženog. Nažalost, podaci iz starih vremena su u velikoj meri uništeni u požaru koji je Grad zadesio 1807. godine. Sačuvana je dokumentacija iz 19. i 20 veka. Istraživači mogu da nađu dosta toga zanimljivog, naročito đaci. Gimnazijalci redovno odlaze u Arhiv, a bogate fondove imaju Muzej i Biblioteka. Svako koga zanima lokalna istorija, može puno toga da pronađe. Samo treba od nečega da počne.
