Dok iz fascikle vadi uredno posložene novinarske legitimacije stečene tokom pola veka rada („Dnevnik”, „Mađar so”, „Libertatea”, „Zrenjanin”), Ištvan Prec se zamišljeno pita kako je moguće da ih se toliko nakupilo. Večito usredsređen na teme i sagovornike o kojima piše, često zagnjuren u knjige, kao da nije stizao da sagleda širu sliku svoje karijere dopisnika iz Banata. To mu je bio dodatni angažman – primarno je radio kao službenik i daktilograf u prevodilačkoj službi opštine Žitište i zrenjaninskom Okružnom sudu.
Završio je upravnu školu u Splitu. Novinarstvom se, kaže, bavio spontano. Tako je postepeno došao do više hiljada priloga objavljenih u dnevnim i nedeljnim glasilima, periodičnoj štampi i istorijskim knjigama na srpskom, slovačkom, rumunskom i mađarskom jeziku. Osim pomenutih listova, pisao je i za „Poljoprivrednik”, „Zov”, „Nadu”, „Komunist” i druga glasila izdavana u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu… Ištvan veli da ga je Međunarodno udruženje hobista proglasilo za „velemajstora dopisnika”.
– Nikada nisam mislio da ću stići do toga. Ispostavilo se da sam se mnogo bavio prošlošću Banata. U koje god mesto da sam otišao, morao sam da napišem bar jedan tekst i da napravim slike. Interesovale su me teme iz običnog života – recimo, salaši, život seljaka. Jedino o politici nikada nisam pisao jer me ne zanima, a imao sam prilike – u prevodilačkoj službi u opštini svaka odluka prolazila je kroz moje ruke. Kako ste počeli da se bavite novinarstvom?
– Prvi tekst mi je objavljen 1968. godine u riječkom časopisu „Plavi putevi”. Kasnije, kada sam se zaposlio u opštini Žitište, „Mađar so” je počeo da objavljuje rubriku od četiri strane pod nazivom „Banatske vesti”. U Zrenjanin su poslali novinara iz Novog Sada. On je obilazio ovdašnja mesta i tako su ga uputili na mene kako bih mu dao informacije o žitištanskim skupštinskim odlukama. Sretali smo se redovno, pripremao sam mu materijale. On je u jednom momentu predložio da se za objavu direktno šalju moji zapisi. Iako sam s početka bio neodlučan, ipak me je nagovorio i tako sam postao saradnik „Dnevnika”. Zaista nisam računao da ću stići do ovoga gde sam danas – a upravo čekam da iz štampe izađe moja monografija o istoriji Banatskog Dvora.
Prošli ste Banat uzduž i popreko?
– Gotovo da nema mesta u kojem nisam bio. Trenutno pišem seriju tekstova o starim crkvama. Na tu ideju sam došao kada sam video u kako lošem stanju je crkva u Međi. Čak je bilo planova da se ona zatvori i sruši, ali meštani su se tome usprotivili. Skupilo se celo selo na misi da pokažu koliko ima vernika. To mi je dalo volju da pišem. U ovom selu se nalazi i spomenik podignut 1938. na kojem je upisano ime svakoga meštanina poginulog u Prvom svetskom ratu – bio on Mađar, Srbin, Nemac. Međa je jedno od retkih mesta gde je sačuvan memorijal iz tog perioda. Podstrek za pisanje mi je želja da se sačuvaju preostale vredne građevine. Kakve su bile reakcije na Vaše tekstove?
– Neću da se hvalim, ali nikada mi se niko nije žalio na nešto što sam napisao. Sećam se kada su me fotoreporter Ivan Pančić i advokat Vlada Nedeljkov, zaljubljenik u fotografiju, odveli u Kovačicu kod slikara naive Martina Jonaša. Gotovo da nisam znao ni gde sam ušao, a tek kada je on počeo da vadi svoje radove i priznanja! Pomislio sam, kako ću da napišem tekst o ovom svetskom čoveku – niti sam novinar, niti se razumem u slikarstvo. No, ispričali smo se, i čim sam došao kući sastavio sam prilog koji je potom objavljen u „Mađar sou”. Posle nekog vremena, zvoni mi uveče telefon, a pokojna supruga mi kaže da me traži Martin Jonaš. Samo što se nisam srušio, mislim se, sada je gotovo sa mojim pisanjem, nešto sam zabrljao. Međutim, on mi se zahvaljuje na tekstu, objasnivši da ga je prevela mađarska služba opštine Kovačica. Rekao mi je da sam jedini Mađar u Vojvodini koji je pisao o njemu. Još mi je bio poručio da ga posetim kada god želim. I zaista, kada sam posle išao u Kovačicu, Martin bi me primio kao najrođenijeg.
Šta je za Vas najvažnije u novinarskom poslu, čime ste se vodili?
– Gledao sam najpre da ne uvredim i ne oštetim sagovornika, a puno sam pričao sa ljudima, pisao sam o zanatlijama, seljacima…Jednom prilikom me je kolega iz Zrenjanina, dok smo se vraćali sa zadatka u Hetinu, pitao da li sam rodom iz ovog sela. Odgovorio sam mu da potičem iz Banatskog Dvora. Kaže, primetio je kako su nas tamo lepo primili i kako me srdačno ljudi pozdravljaju: ćao, Pišta! Objasnio sam da sam puno puta o njima pisao. Eto, to je lepo u ovom poslu. Najvažnije mi je bilo da čitalac bude zadovoljan jer pišem za njega, ne za sebe. Ništa nisam napamet pisao, do podataka sam dolazio sedeći u arhivama i istražujući. Kako se snalazite sa novim tehnologijama?
– Pišem tekstove i šaljem imejlove preko računara, ali kada treba da se prebaci slika ili ako imam neki problem, zovnem unuke. Lakše mi je bilo sa mojom pisaćom mašinom remingtonkom nego sa kompjuterom. Mada opet, sa novim tehnologijama sve znatno brže funkcioniše. Danas neće niko ni da primi rukopis sa mašine.
