Na tatamiju je precizan, odvažan i nepokolebljiv. Van njega je skroman, kulturan, vaspitan, fokusiran na svaki sledeći korak. Takmičar Proletera Milan Bulaja (20) početkom septembra u Bratislavi (Slovačka) postao je juniorski šampion Evrope. Potvrdio je dominaciju u svojoj kategoriji, budući da mu je to treća titula. Sada ga očekuje jedan od najvećih izazova u karijeri – prvenstvo sveta za juniore, koje će biti održano od 5. do 7. oktobra u Limi (Peru).
Koliko su zahtevne fizičke i mentalne pripreme pred ovako veliko takmičenje? – Utorkom i sredom idem na borbe u Sportski centar Košutnjak. Drugim danima treniram u teretani „Tent” u Novom Sadu. Vikendom uglavnom vežbam kod kuće. Nema neke razlike, jer inače vežbam svakoga dana. Neposredno pred takmičenje je važno da se telo odmara kako se ne bi preforsiralo. Koliko je bitan trening, toliko je važan i odmor. Trudim se da spavam sedam, osam sati. Pred nastup nemam tremu. Treneri Nikola Savatović i Tomislav Kohajm znaju da sam iskusan, veruju u mene, tako da nemaju neki poseban savet.
Da li si nakon trijumfa u Bratislavi osetio da si spreman za svetski vrh? – Učestvovao sam na četiri evropska prvenstva i osvojio tri zlata. Medalje me podstiču da budem još bolji. No, u mom sportu nikada ništa nije izvesno. Svako svakog može da pobedi jer se nadmeću spremni borci. Pitanje je samo ko je bolje rangiran. Neko ide na snagu poput Gruzijaca, Azerbejdžanaca, Rusa. Rumuni su bolji u parteru, a Japanci imaju najbolju tehniku. Ali ja se ne plašim protivnika. Moje je da ga nadjačam i pobedim.
Kako se postaje evropski prvak i kako se dolazi do titule? – To je jako težak i trnovit put. Zahteva mnogo rada, učenja i odricanja. Najteži od svega jesu treninzi, jer ima dana kada nemam volje za to, a moram da vežbam. Međutim, kada se dobro organizujem, nađem vremena za sve. Stignem i na druženje. Od malena sam se takmičio i isticao po rezultatima. Nastavnici i profesori u osnovnoj i srednjoj školi, kao i na fakultetu uvek su imali razumevanja za mene. Ipak, bez podrške porodice i trenera ne bi bilo uspeha.
Kada je džudo postao tvoj način života? – Moj tata i trener Nikola Savatović su drugari iz srednjoškolskih dana. Sreli su se jednom na bazenu, a tata mu je rekao da ima sina od pet godina koji voli da radi vežbe snage. Nikola je predložio da dođem na džudo u Proleter. Na prvom treningu sam zavoleo taj sport. Već kao kadet sam počeo da osvajam medalje. Neko prestane da se bavi zbog obaveza u školi ili nečeg drugog. Bilo je momenata kada sam i ja pomišljao da odustanem, naročito kada je moje društvo počelo da izlazi. Važno je pregurati taj period, a tu opet glavnu ulogu ima porodica.
Šta bi savetovao deci? Zašto bi trebalo da treniraju džudo? – Pputem sporta se stiču prijateljstva za ceo život. Potom, on doprinosi zdravlju, pomaže detetu da stasa u što bolju osobu. Džudo osobu čini smirenom i staloženom. Mi smo borci, ali samo na strunjači, izbegavamo konflikte. Naučeni smo da donosimo odluke hladne glave. Džudo jača koncentraciju, koordinaciju, snagu i razvija samopouzdanje. UNICEF je džudo proglasio najboljim sportom za razvoj mladih koji imaju od četiri do 21 godinu. To dovoljno govori zbog čega bi deca trebalo da se bave ovom borilačkom veštinom.
Kako sebe vidiš u budućnosti? – Planiram da treniram džudo dokle god budem mogao. Sve zavisi da li ću tokom karijere imati povrede. Kad se završi prvenstvo sveta krećem sa seniorskim turnirima. Po završetku takmičarske karijere želim da se posvetim radu sa decom. Voleo bih da ostanem u Proleteru i da svoje znanje i iskustvo prenosim mlađim generacijama.
