Zrenjaninska strip scena poznata je u svetu poslednjih petnaestak godina. Ipak, devetom umetnošću bavili su se mnogi lokalni stvaraoci decenijama ranije. Jedan od njih je Nikola Štiklica, ilustrator, karikaturista, grafičar i strip crtač. Objavljivao je u: NIN-u, „Večernjim novostima”, „Ježu”, sarajevskom „Oslobođenju” i drugim glasilima. U listu „Zrenjanin” izlazio je njegov kratki strip „Ulica pasa” (Dog street).
Sugrađani imaju jedinstvenu priliku da se upoznaju sa njegovim stvaralaštvom kroz izložbu „Crtež – avantura 48 godina”. Otvorena je u okviru programa vizuelnih umetnosti Kulturnog centra i traje do 2. juna. Prvi deo predstavljaju crteži i ideje izražene kroz karikaturu, ilustraciju i strip, dok drugi čine dela sa autentičnim ravničarskim motivima.
– Celog života sam radio ono što sam voleo. Ostao sam vedrog duha i ništa me nije „pokvarilo”. Iz najboljeg stvaralačkog perioda poneo sam u život velike umetnike i prijatelje: Doru Bosioka i Zrenjanince Konstantina Grosua, Branka Đukića, Zorana Međa. Crtanjem sam decu iškolovao i imam porodicu koja mi je uvek bila podrška. Ni ova izložba ne bi bila moguća bez njih, drugova i Kulturnog centra. Svetske visine nisam dosegnuo, jer nisam uspeo da naučim engleski (smeh). Ne žalim jer sam umesto toga imao dobre ideje i još uvek ne želim da stanem – rekao je Nikola Štiklica.
Zašto ste odabrali upravo crtanje?
– Imao sam pet-šest godina i često sam odlazio kod čika Steve, Stevana Bužbahera, starog Nemca. Posedovao je ogromnu biblioteku sa delima na mnogim jezicima. Jedna knjiga na mađarskom zapala mi je za oko. U njoj su bile crno-bele ilustracije koje sam mogao da posmatram satima. Slika koja će postati sastavni deo mog života predstavljala je dečaka na drvetu ispod kojeg se nalazi čopor vukova. Bio sam opčinjen i saosećao sam se sa njim.
Pre nekoliko godina, na buvljaku u Subotici, našao sam je i kupio. Bila je to Kiplingova „Knjiga o džungli”, a „krivac” što sam postao ilustrator i što volim da crtam je Mogli.
Za koga vezujete prve uspehe i pojavljivanje u javnosti?
– Uvek sam sa sobom nosio radove. Milorad Grujić, književnik iz Zrenjanina, posavetovao me je da ih odnesem u novosadski „Glas omladine”. Primio me je urednik Čedomir Keco. Predao sam mu nekoliko stotina ilustracija, crteža, karikatura i kratkih stripova – sve što sam do tada uradio. Ceo naredni broj bio je ispunjen mojim delima.
Po čemu pamtite angažman u hrvatskom „Danasu” i „Vijesniku”?
– Napustio sam beogradski dvonedeljnik „Intervju” krajem 1984. i otišao u vojsku. Nakon odsluženog roka pozvao me urednik tog glasila, Aleksandar Tijanić, i rekao da me traže u Zagrebu. Nisam verovao. Ponuda je bila da radim za „Danas” što je bilo impresivno. Pre mene je glavni ilustrator bio čuveni Mirko Ilić koji tada odlazi za Ameriku. Prihvatio sam taj izazov i do početka rata, šest godina, bio zaposlen. To je bio vrhunac moje karijere. Najčešće sam dolazio vozom iz Beograda, sredom, i ostajao do petka kada se novina pravila. U hotelu sam imao svoj atelje sa velikim crtaćim stolom i plaćen smeštaj. Divno sam primljen i najduže sam radio za njih. Tema Jugoslavije bila je ozbiljno zastupljena. Upoznao sam divne ljude, Mirka Ilića i plejadu zagrebačkih novinara, fotografa i karikaturista. Sa pojedincima sam i dalje u kontaktu.
Rat je sve prekinuo. Moji crteži su ostali, oni su ih objavljivali, iako sam se potpisivao ćirilicom i bio Srbin. To nije bilo sporno. Bio im je važan moj umetnički rad koji su cenili.
Vremenom se u Vašem stvaralaštvu menjaju motivi?
– U periodu 90-ih počeo sam da crtam ravnicu, Zrenjanin, salaše, dvorišta, polja, stare kapije, prozore. Igrom slučaja, te teme postaju izuzetno tražene. Dobar deo sebe „stavio” sam u taj kalup i u slikama (crtežima) video izvor prihoda. Nije bilo dana da mušterije nisu dolazile i tražile da im nešto uradim.
Imao sam, i sada imam pune ruke posla. Raditi narudžbine nije lako, jer kupci očekuju da dobiju ono što su tražili. Nisam crtao ljude. Fascinirali su me i dalje me privlače stari, blatnjavi putevi, kibic fensteri, Begej, arhitektura grada. Moja želja za crtanjem se ni sada, u 67. godini, ne gasi.
Kakva je strip scena danas u odnosu na onu kada ste počinjali?
– Pojavili su se mladi, profesionalni autori koji žive od svog posla. Digli su sve na mnogo viši nivo. Izuzetno su talentovani, vredni i odgovorni prema izdavačima. Svet im je „pod nogama” i oni su ponos grada. Zrenjanin bi u znak zahvalnosti trebao da im da prostor gde će se okupljati i učiti nove naraštaje.
Kod mene su mladi uvek dolazili. I sada sam spreman da ih saslušam i pomognem koliko mogu. Sećam se izložbe u Kulturnom centru 1981. Izazavala je veliku pažnju i mnoge afirmisala. Branko Đukić je tada bio osnovac. Vođen tom idejom realizovao je „Stripolis” koji je izašao iz lokalnih okvira i koji je za svaku pohvalu.
MIROSLAVA MALBAŠKI FOTO: JOVAN DRNDAK NJEGOVIĆ i RADOVI NIKOLE ŠTIKLICE
BEZ KOMPROMISA
Na otvranju izložbe obratili su se akademski slikari Viorel Flora i mr Branko Đukić. Đukić je istakao da su radovi Nikole Štiklice spoj surove realnosti, groteske i specifičnog crnohumornog senzibiliteta. U fokusu njegovih priča, navodi naš sagovornik, često je „običan” čovek uhvaćen u stege birokratije, istorije ili sopstvenih zabluda.
– Njegov humor ne izaziva glasna smeh, već tera na razmišljanje. Spor je, pomalo opor, ali precizan u pogađanju srži problema. Stil Nikole Štiklice je beskompromisan. On ne crta samo da bi ugodio oku, već da bi prodrmao svest. Njegova zaostavština ostaje kao jedan od primera kako se kroz strip i ilustraciju mogu izraziti kritički stavovi, uz zadržavanje specifičnog, lokalnog identiteta – zaključio je Đukić.
ZAVIDNA KARIJERA
Nikola Štiklica rođen je 1958. u Kikindi. Kada je imao šest meseci njegova porodice se doseljava u Zrenjanin gde završava osnovnu školu i Gimnaziju. Novosadski Poljoprivredni fakultet upisuje slučajno, nakon neuspešnog konkursa na Likovnoj akademiji u Beogradu. Tokom karijere objavljeno mu je preko 3.000 ilustracija, više od 20 kratkih stripova, a nisu izostale ni naslovnice i crteži uz vodeće tekstove u štampi.
