Već u prvoj epizodi popularne serije „Tajkun”, koja je u ponedeljak dobila svoju završnicu, a čiju drugu sezonu sa nestrpljenjem očekujemo, upoznali smo se sa likom Zoroa – viteza pravde, misterioznim ubicom koji je kratežom došao glave nekolicini figurirajućih likova. Njegovo oko je oštro, hitac precizan, pojava specifična. Mnogi gledaoci u ovoj roli nisu prepoznali glumca Ivana Đorđevića Džudija, Zrenjaninca koji je u „Tajkunu” odigrao najbolju i najzahtevniju ulogu u dosadašnjoj karijeri.
Na scenu je stupio u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”, a široj javnosti Đorđević je postao poznat po ulogama Milana Stepanova u seriji „Vere i zavere”, novinara Vese Bajića u „Ubicama moga oca”, zatim u ostvarenjima „Santa Maria della Salute”, „Čizmaši” „Žene sa Dedinja”, „Zaspanka za vojnike”, „Pet”, „Istine i laži”.
Od njegovih mnogobrojnih pozorišnih uloga izdvaja se lik Don Žuana u istoimenoj predstavi za koju je nagrađen „Zoranovim brkom”. Ivan Đorđević se pojavljivao i u filmovima „Život i smrt porno bande”, „Zverinjak”, „Kutija” (The Box) i „Neposlušni” Mine Đukić, gde je nagrađen za najbolju epizodnu ulogu na Niškim filmskim susretima. Sarađivao je sa Ralfom Fajnsom, Džerardom Batlerom, Vanesom Redgrejv (film „Koriolan”) i Samantom Morton.
Serija ,,Tajkun” je iz epizode u epizodu držala publiku ispred malih ekrana. Šta te je privuklo da prihvatiš ulogu u ovom projektu? Ko je zapravo Zoro?
– Svakako dobar scenario, odlična glumačka ekipa, reditelj Miroslav Miša Terzić i cela ekipa „Fajrflaj” (Firefly) produkcije. Naravno, i toliko živopisan i koloritan lik kog je trebalo odigrati tako da bude moguć i realan. Zoro je neko ko je oružje/oruđe u nečijim rukama. Neko ko je odavno svoj život prepustio drugome. Svakako devijantan zbog svoje prošlosti, osobenjak i usamljenik, ali nikako glup.
Seriju je režirao Miroslav Terzić, a glavna uloga poverena je Draganu Bjelogrliću. Kakvi su tvoji utisci o saradnji sa ovako značajnim umetnicima?
– Miša je na prvom mestu divan čovek, a potom i odličan reditelj. Iza sebe ima dosta filmova, između ostalog i višestruko nagrađivane „Šavove”. Bilo mi je veliko zadovoljstvo raditi sa njim. Saradnja sa Draganom Bjelogrlićem je za mene bila čast i velika škola. Od čoveka koji je od najranijih dana ispred kamera, kao Sirogojno u čuvenom filmu „Boško Buha”, pa kroz dugu i uspešnu karijeru, možete samo da učite.
Poslednjih godina sve češće si prisutan u domaćim serijama koje su izuzetno gledane. Koliko ti je bilo teško da se izboriš za te uloge, znajući da glumaca ima dosta?
– Završio sam akademiju 2006. godine i tek u poslednjih par godina dobijam značajnije prilike. Dakle, 14 godina rada i usavršavanja, profesionalizma i fer-pleja. Moj moto je bio i ostao da me svaki pređašnji posao preporuči za sledeći, što znači da sam lagano, strpljivo i sa verom, što i dalje radim, krčio svoj put. Moj profesor Vlada Jevtović je govorio da je ovo jedan maraton, i bio je u pravu. U glumi je najvažnije trajati jer glumac nikada ne mora da ide u penziju. A inflacija glumaca, odnosno nagomilavanje kadra, pogotovo u zemlji koja ne mari za kulturu, strašna je za sve te mlade ljude koji možda nikada neće dobiti priliku da stanu pred kamere.
Kako bi uporedio svoja glumačka iskustva – od pozorišnih predstava, serija do filmskih ostvarenja? U kojem žanru se najbolje snalaziš?
– Kategorizacija glume na filmsku ili pozorišnu je diletantska, gluma je gluma. Ako znate svoj posao i zanat, svakako ćete znati šta treba da radite i kako, gde god. Voleo bih da igram vodvilj, to još u svom kratkom i nekratkom trajanju nisam igrao.
Da li priželjkuješ saradnju sa nekim domaćim ili svetskim režiserima ili glumcima?
– Želeo bih, pre svega, da sarađujem sa mladim ljudima koji su puni entuzijazma, vere i ljubavi ka pozorišnoj i filmskoj umetnosti. Ali, svakako iz svakog posla izlazim bogatiji i iskustveniji.
Kako uspevaš da budeš posvećen i serijama i pozorištu? U kojim predstavama trenutno igraš?
– Trenutno se dešava hiperprodukcija TV serija, što je na neki način dobro, jer pruža šansu mnogim mlađim kolegama da stanu ispred kamera, ali, kao što sam i rekao, u glumi je najvažnije trajanje. Trenutno igram „Don Žuana” u matičnom pozorištu „Toša Jovanović”, u kojem situacija nije za pohvalu. Nedovođenjem mladih ljudi, nepostojanjem institucije umetničkog direktora i direktora drame, dovedeni smo pred nestručnost jednog čoveka, gospodina Ivana Francuskog, koji nikako nije pozorišni pregalac niti se razume u vođenje pozorišta, uz svo dužno poštovanje njegovog obrazovanja. Smatram da direktor jednog pozorišta mora stajati iza svog ansambla i svoje kuće, svim načinima se boriti za njeno očuvanje i progres, što znači neprekidno traženje i postavljanje realnih uslova osnivaču, Gradu Zrenjaninu. Nečinjenje je isto pogubno kao i loši potezi. Smatram da će grad Zrenjanin imati sluha za najstariju pozorišnu salu u zemlji i pronalaženje rešenja za produktivno funkcionisanje oba ansambla, koji imaju predispozicije da budu vodeći u državi. Pozorište jeste neprofitabilna institucija, ali ono što pruža gradu i ljudima nemerljivo je.
Vanredna situacija je iza nas. Kako si koristio to ,,slobodno vreme”? Da li si odmarao ili radio na nekim novim likovima?
– Vreme sam iskoristio na najlepši mogući način, sa svojom porodicom na selu u Bariču.
KOLEGA ZA PREPORUKU
Ivanov otac Dragan Đorđević, takođe poznati zrenjaninski glumac, imao je manju, ali zapaženu ulogu u seriji „Tajkun”, glumeći advokata glavnog junaka Vladana Simonovića (Dragan Bjelogrlić). Imali smo priliku i da ga vidimo u seriji „Kalup”, koja je nedavno emitovana na RTS-u. Ivan i Dragan Đorđević još uvek nisu podelili serijski kadar.
– Iako se još uvek nismo sreli pred kamerama, redovno razmenjujemo iskustva i savete. Ukratko, sjajan je partner i kolega za preporuku – tvrdi, kroz osmeh, Ivan Đorđević Džudi.
Miroslava Malbaški
Foto: Serija ,,Tajkun“- produkcijska kuća ,,Firefly“ i Katarina Marković
