Profesor sporta Ivan Ribać rođen je 1977. godine i živi u Beogradu. Do 2018. bio je načelnik odeljenja za suzbijanje krijumčarenja Uprave carina, a godinu dana kasnije je postao pomoćnik direktora u Sektoru za ljudske resurse i opšte poslove. Na parlamentarnim izborima 2020. godine, kao 36. na listi „Aleksandar Vučić – za našu decu” postao je narodni poslanik. U Skupštini Srbije ostao je nepune dve godine.
Bio je uspešan bokser. Sa mlađim bratom Dejanom branio je boje Sportskog društva „Radnički”, a kasnije su osnovali školu boriličakih sportova „Braća Ribać”. Završio je DIF, potom master na Fakultetu političkih nauka gde se sprema za odbranu doktorata kod profesora Dragana Simeunovića.
Očito se sport i politika u Vašem slučaju prepliću, ne samo na akademskom već i na praktičnom nivou?
– Dok sam se bavio sportom, trener u reprezentaciji bio mi je tadašnji šef katedre za borenja prof. dr Zoran Ćirković. Razgovarajući sa njim, počeo sam da tražim odgovore na pitanja: zašto mi, iako intenzivno treniram, zafali snage, koji procesi se dešavaju u organizmu kada su otkucaji srca viši od 180 u minuti… Logično je bilo da studiram na DIF-u.
Zaposlio sam se u Upravi carina gde i sada radim. Pošto sam bio angažovan u Sektoru za kontrolu primene carinskih propisa, upisao sam master iz modula Političko naselje i država. Upoznao sam svog mentora, profesora Dragana Simeunovića koji je u mladosti takođe trenirao boks u Radničkom. Nakon toga, upisao sam doktorske studije, položio u roku ispite sa sve tri godine i nadam se da ću sledeće godine odbraniti rad. U prošlom mandatu sam imao čast da budem poslanik u Narodnoj skupštini. Sport i politika se kod mene prepliću, ali to nije plod racionalnih tendencija ili osmišljenih strategija. Na to su uticale okolnosti. Smatram da svaki čovek ima misiju i zadatak na ovom svetu, neke životne staze se same otvaraju. Ja sam samo bio dovoljno pronicljiv i odvažan da njima krenem. Dugo godina ste se profesionalno bavili boksom. Da li ima više fer-pleja u politici ili na borilištu?
– Te oblasti nisu za poređenje. U boksu vladaju pravila koja, ako želite da se popnete na Olimp, moraju da se poštuju. To su rad, istrajnost, hrabrost… Kada zakoračite u ring, suočavate se sa onim što jeste. Vidi se da li ste odvažni, vredni, uporni, časni ili ne. I ono što je najbitnije: u sportu (osim izuzetka) – pobeđuje najbolji.
U politici nije tako. Ona, naročito od makijavelističkog razvrgavanja sprege etike i politike, podrazumeva veštinu vladanja. Vlast je jedan od najjačih „opijata”, pojedinci ne prezaju da do nje dođu, ili da se tu održe koristeći sredstva koja ne podrazumevaju fer-plej. U politici ne morate biti najhrabriji, najvredniji, najpošteniji, čak ni najbolji da biste, kao u sportu, mogli dobro da se pozicionirate. Potrebne su veštine i znanja koja nemaju dodirnih tačaka sa sportom, naročito boksom. Koliko su česti udarci „ispod pojasa” u sportu, a u kojoj meri se osete u politici? Kako se na to može časno odreagovati?
– U sportu se takvi udarci smatraju nečasnim. Zašto biste ih koristili ako ste jaki i sigurni u sebe? Sećam se svoje reakcije kada sam nezasluženo pobedio: niko mi ne bi sudio kao što sam ja sebi. U politici je osnovno osvojiti i zadržati vlast. Ako ste svesni da ima „udarca ispod pojasa”, neće vas iznenaditi kada do njega dođe. Od vaspitanja, kulture, obrazovanja, ličnog i moralnog integriteta zavisi kakav će odgovor biti. Zašto ste se odlučili za politički angažman baš u Srpskoj naprednoj stranci?
– Predsednika Vučića poznajem još od kada je bio čelnik Bokserskog kluba „Pinki”, devedesetih godina prošlog veka. Potom smo ga trener Bašići i ja zamolili da bude predsednik Bokserskog kluba „Radnički”, što je on prihvatio. Bili smo ozbiljni politički vizionari, jer je nedugo zatim prvi čovek našeg kluba postao predsednik Srbije. Iako sam Vučića poznavao iz „bokserskog” perioda, nikada se ne bih opedelio za stranku kojoj pripadam da iskreno ne verujem da je on jedina politička figura u državi koja ima sve ono što smatram fundamentalnim za bavljenje politikom. To su: ljubav prema svojoj zemlji i narodu, vizija kojim će putem voditi državu, znanje kako to sprovesti u delo i hrabrost da realizuje zamisli. A da je tako, pokazuju činjenice. Prvo, Srbija ima mir više od decenije. Drugo, njen položaj i ugled je porastao, prijatelji su nam i oni koji nam nisu bili naklonjeni. Stvaramo saveze zasnovane na razvitku ekonomije, saradnje, kulturne razmene i uvažavanja, poput vizionarskog projekta Otvoreni Balkan. Vodimo respektabilnu spoljnu politiku baziranu na poštovanju međunarodnog prava i obaveza. Treće, maestralno odgovaramo na krize kao što su poplave, kovid pandemija, rat Rusije i Ukrajine. Gradimo autoputeve, brze saobraćajnice, bolnice, ulažemo u kulturu, sport… Nezaposlenost je 2012. bila 25.9%, a danas je 8.9%. Prosečna plata je pre deset godina iznosila 331 evro, a sada je 640 evra. Devizne rezerve su od 5,5 milijardi dostigle 13,9 milijardi evra. Po čemu ćete pamtiti Vaš poslanički mandat u Narodnoj skupštini?
– Po tome što sam dobio najveću moguću čast, da (osim predstavljanja Srbije u ringovima širom sveta) budem poslanik u Narodnoj skupštini. Da se našalim, za jedan život – dosta. Požrtvovano sam radio i trudio se da maksimalno doprinesem sprovođenju definisane politike za dobro svog naroda. Upoznao sam mnogo vrednih i kvalitetnih ljudi iz pozicije i opozicije. Pamtiću mandat i po tome što mi je taj posao bio najteži koji sam obavljao, s obzirom na odgovornost koju sam osećao. Za razliku od mnogih poslanika, aktivno ste učestvovali u radu Parlamenta. Statistika beleži 28 vaših govora, kao i to da ste predložili jedan zakon. Šta biste savetovali onima koji su sada u skupštinskim klupama?
– Da ostvare svoje potencijale i posvete se poslu. Da ukazanu čast iskoriste, a ne da je protraće. Takođe, da spoznaju da svaki njihov govor ili glasanje imaju implikacije na kvalitet života građana koji su im ukazali poverenje. Treba da pokažu poštovanje, čast i poštenje. I što je veoma bitno: potrebno je malo više kulture, pristojnosti i lepog ponašanja. Od 2005. ste u Upravi carina. Kako je tekla vaša profesionalna karijera i koliko Vam u poslu pomaže iskustvo sa sportske i političke scene?
– Moj angažman u Upravi carine je tekao onako kako bih ja želeo svima koji se zaposle u državnoj upravi. Što bi se reklo, od podruma do odžaka. Prvo sam, kao reprezentativac sa završenim državnim fakultetom, oko dve godine radio kao obezbeđenje, otvarao i zatvarao vrata, čuvao objekte… Zatim sam bio operativac u Odeljenju za suzbijanje krijumčarenja, pa vođa Tima, šef Odseka u istom odeljenju, šef ispostave, načelnik Odeljenja i na kraju pomoćnik direktora Uprave. Svi moralni, etički i drugi postulati koje sam usvojio u bokserskoj sali izgradili su me kao ličnost. Držao sam ih se na poslu, akademskoj nadgradnji i političkom angažmanu. Mnoge poznate ličnosti su pratile Vaše mečeve, sa njima ste često razgovarali. U kakvom su Vam sećanju ostali i šta ste od njih naučili?
– Ako je neko javno angažovan i prepoznatljiv, a poseduje emociju, kulturu, dobrotu, dušu, vaspitanje, mudrost – onda je poznat, slavan. Ako to nema, on je za mene samo prepoznatljiv. Kada sam pitao glumca Gagu Nikolića, u čijem sam društvu imao sreću da odrastam: „Čika Dragane, kako to da ti popiješ samo jedan ili dva viskija, a svi oko tebe se opijaju”?, rekao mi je: „Čovek nije čovek ako svojim strastima i slabostima dozvoli da vladaju”. Anegdota vezanih za njega, Boru Todorovića ili Gorana Sultanovića ima mnogo. Korist od treniranja boksa uvideli su i Miki Manojlović, Nebojša Glogovac, Srđan Timarov, Uliks Fehmiju, Goran Šušljik, Andrija Milošević… Kao uspešan bokser, stručnjak u sportu i otac čija deca vole sport, kakva je Vaša poruka roditeljima? Da li i koliko treba da utiču na odabir dece u vezi sa sportom koji će da treniraju?
– Moji sinovi Vukaši i Jakša su prohodali u bokserskoj sali, ali su želeli su da se oprobaju u drugim sportovima. Vodio sam ih na fudbal i košarku, a sada su se pronašli u džudou. Nažalost, mnogi roditelji, vodeći se ambicijama i nerealnim očekivanjima, deci čine medveđu uslugu. To kod mališana može da dovede do averzije prema sportu, kao i do neprihvatljivih oblika ponašanja. I umesto da sport izgradi zdravu i zadovoljnu, dobijemo nesrećnu i neuspešnu osobu. Roditelji treba da shvate da sport dete treba da naučiti disciplini i fer-pleju, a ne da ih opterećuju rezulatima. Zaključio sam da su sadašnje generacije vrlo surove, ali i mekane. U salu mi dođu momci koji su u obračunima u školi ili na ulici nemilosrdni. Više njih tuku jednoga i diče se svojim kukavičlukom i beščašćem. A kada u ringu dobiju neki udarac, uplaše se. Ali, nisu oni krivi. Savremeni način života, mediji, glorifikovanje negativnih pojava (nisi „in” ako ne učiniš nešto loše) dovode do toga. Boks može da ih nauči da postanu čestiti i da brutalnost postepeno odstrane.
U Zrenjaninu hala nosi ime proslavljenog boksera Zvonka Vujina. Šta znači navedena počast koju je Grad dao našem olimpijcu? Da li Srbija dovoljno poštuje svoje sportske velikane?
– Poznavao sam Vujina niz godina. Bio je veliki bokser, ali i dobar čovek. Počast koju je dobio pokazuje da rukovodstvo Grada poštuje prave vrednosti i zasluge. Kao bivši bokser, posebno sam ponosan.
Srbija se roditeljski odnosi prema sportskim velikanima. Penzije i nagrade za medalje su među najvišima u regionu i svetu. U sport se ulaže mnogo više nego pre dolaska SNS na vlast. Sportisti uzvraćaju vrhunskim rezultatima. Doneli su nam najviše odličja sa poslednje Olimpijade, dve evropske medalje u boksu i tri zlata sa svetskog prvenstva u rvanju. Uspesi rvača su i plod rada sportskog radnika i vizionara, mog prijatelja Zrenjaninca Željka Trajkovića, predsednika Rvačkog saveza Srbije.
