Mislim da će u Birmingemu za zlato biti potreban skok od oko 7,10 m, a jedna od najjačih rivalki na šampionatu biće mi Britni Ris – kaže naša rekorderka
Najbolja atletičarka Srbije Ivana Španović i ove godine mnogo puta nas je obradovala. Osvojila je evropsko zlato u dvorani u Beogradu (skočila je 7,24 m), pobednica je „Dijamantske lige”, a na Svetskom prvenstvu u Londonu osvojila je četvrto mesto. Taj šampionat pamtićemo po tome što joj je, zbog broja na leđima koji se odlepio i ostavio trag u pesku, izmaklo zlato.
Ali, Ivana se ne osvrće na ono što je prošlo jer je pred njom sezona sa mnogo izazova. Prvi ispit je već početkom marta u Birmingemu (od 1. do 4. marta) na prvenstvu sveta u dvorani. Na leto je očekuje šampionat Evrope u Berlinu (od 7. do 12. avgusta), potom odbrana dijamantskog trofeja, pa učešće na Kontinentalnom kupu i na još nekoliko jakih mitinga.
– Kao i uvek, moji ciljevi su visoki. Posle Londona, svetska titula je moj prvi i jedini cilj. Dvorana mi leži, volim takmičenja u zatvorenom. Želim da rezultatski ostanem na nivou na kojem sam sada, a i da budem još bolja ako može. Mislim da će u Birmingemu za zlato biti potreban skok od oko 7,10 m. Sada već znam ko će skakati, kakva je konkurencija. Jedna od najjačih rivalki biće mi Britni Ris – istakla je Ivana i naglasila da je najvažnije da bude zdrava i da je povrede mimoiđu, pa će se i planovi ostvariti.
Za sezonu će se pripremati u Beogradu. Smatra da nema potrebe da odlazi u inostranstvo jer u atleskoj hali u Beogradu ima idealne uslove za trening, a podloga je ista kao i u Birmingemu.
– Od kada je završena atletska dvorana, više nemamo problema da premostimo zimski period i da se spremimo za proleće. Raduje me što je hala uvek puna, ima mnogo atletičarki i atletičara. Sve je više dece koja se bave ovim sportom, pa u budućnosti možemo da računamo na dobre rezultate – naglasila je Ivana.
Podsetila se atletska kraljica i na vreme kada je tokom zime trenirala u zrenjaninskom Medisonu. Ističe da je zalet bio pored terena u hali, a doskok na tribinama.
– Trčala sam po betonu, što je bilo vrlo rizično i teško. Ali, imala sam Janija Hajdua, trenera koji je znao šta radi, verovao je u mene i ja u njega. Često se setim tih dana i sada znam da smo uradili veliki posao – kaže naša rekorderka.
