Ništa se nije promenilo od pre desetak godina kada smo bili u poseti Ivanki Obućini, diplomiranoj inženjerki za poljoprivrednu proizvodnju iz Melenaca, izuzev što je sada duboko zagazila u osmu deceniju života. Ispred porodične kuće u Lenjinovoj ulici i širom otvorene kućne kapije dočekao nas je traktor „Belarus” sa plugom „trobrazcom” i raspoložena domaćica na čijem licu nema nijedne naznake da „gazi” 78. godinu života.
– Dobro ste stigli, jer sam se upravo pripremila da krenem na oranje. Ostalo mi je da brazdu pustim u još pet ili šest jutara i zimsko oranje sam završila. To je oko sto jutara oranica. Dobro je išlo ove godine, pa se nisam nešto posebno ni umorila. Naprotiv, dok orem i sve što radim u poljoprivredi već duže od pola veka, za mene je veliko zadovoljstvo – ovim rečima nas dočekuje Ivanka i poziva da uđemo u deo domaćinstva gde je vatra u šporetu već uveliko pucketala.
UNUKA IDE BAKINIM STOPAMA
– Ovo je moja unuka Milica. Drago mi je što je od malih nogu zavolela ovaj paorski život. Apsolvent je na Veterinarskom fakultetu i već uveliko radi sve poslove na našem imanju sa mojim sinom, snajom i njenim bratom – nastavlja Ivanka. Ona dodaje da je porodično gazdinstvo Obućina startovalo sa desetak jutara zemlje, a danas ono čini dvadeset puta više uz sopstveni salaš, na stotine grla krava, ovaca i druge marve.
– Ja sam se zbog toga i opredelila za studije veterine. Volim selo i ovaj posao. Baka Ivanka mi je uzor i moja prava „paorska heroina” kojoj ništa nije teško. I u ovim godinama ceo dan provede na njivi u traktoru, prevrćući plugom brazdu za brazdom i tako već decenijama – navodi unuka Milica.
Njenu neobičnu baku pitamo da sumira ostvarene rezultate.
– Navikla sam na ovaj težački, ali izuzetan posao u poljoprivredi. Evo, zimsko oranje privela sam kraju i kao da mi je pomalo žao što nema još posla. Koliko radim? Pa, sve dok ima nafte u rezeroaru traktora, a to je oko 120 litara. Uzorem šest ili sedam jutara na dan – ističe Ivanka i evocira uspomene od pre četiri ili pet decenija.
– Srednju poljoprivrednu školu sam završila u Futogu, a Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu. Uz dobre ocene, uvek sam se isticala i u praktičnom radu, pošto sam taj posao zavolela još u detinjstvu. Po završetku studija sam kao diplomirani agronom dobila posao najpre u Čurugu, potom u Kumanu, pa u Elemiru i to na rukovodećim mestima.
A mene je oduvek privlačila zemlja i stvaranje na njoj. Zbog toga sam pre dve i po decenije sve to napustila i od tada ispunjavam životnu želju. Posvetila sam se ovakvom radu i svaranju jednog pravog vojvođanskog poljoprivrednog gazdinstva – sa puno ponosa priča Ivanka i koristi priliku da se požali na cene poljoprivrednih proizvoda svih žitarica, pa i mleka koje jeftinije od kisele vode.
TRAKTOR – NAJBOLJI DRUG
Kroz razgovor saznajemo da je pripremila i sto katastarskih jutara zemljišta na kome je već iznikla pšenica. Najsrećnija je kada sedne za upravljač svog traktora koji joj je veran saputnik na njivama melenačkog atara.
– I kod oranja imam svoj „recept” i pravila. Njivu pre puštanja prve brazde „premerim” koracima i tačno znam kako ću i odakle započeti da ređam brazde. Kad nema poznatog „razora” ja činim sve da oranje kvalitetno uradim, što umnogome doprinosi i boljem rodu na takvim njivama – dodaje Ivanka. Za tili čas se priprema za odlazak na još jedan „orački dan” koji je tog 8. decembra sa blagom golomrazicom bio kao stvoren za poslednju zimsku brazdu.
Do traktora na koji se hitro popela ispratila ju je unuka Milica. Poželela joj da i taj posao što pre uspešnije privede kraju, kao što to čini već decenijama.
Velika ulazna kapija u Lenjinovoj ulici ostala je širom otvorena sve dok se Ivanka Obućina ne vrati sa svoje njive. A mi smo je ispratili do nekog novog susreta i podviga koji su za Ginisovu knjigu rekorda, naročito za damu sa takvim obrazovanjem i iskustvom. Retki su paori koji iskazuju toliko ljubavi prema njivi, porodici i svojim naslednicima.
Tekst i foto: Nikola Božović
POVRAĆAJ ZEMLJE
Krajem prošlog veka Ivanka je dobila i rukovodeće mesto u poljoprivrednoj struci na imanju u Elemiru. I tu je, kako veli, krenula sa velikim ambicijama. Ali, to je bilo vreme kada su agrarni kompleksi već propadali, poput moćnog „Servo Mihalja” kome je i imanje u Elemiru pripadalo.
– Nisam to mogla da gledam i posle 30 godina rada u struci ja sam napustila agronomski posao u zadrugama i imanjima. Za Elemir me vežu lepe uspomene, jer smo tih devedesetih velikom broju poljoprivrednika uspeli, uz pomoć novog Zakona o povraćaju zemlje, da vratimo dedovinu – navodi Ivanka Obućina.
OGLEDI NA SLATINI
Kao mlada stručnjakinja posle završenog Poljoprivrednog fakulteta i rada u ZZ „Čurug”, Ivanka je dobila i stalan posao na PI „Jedinstvo” u Kumanima gde je provela desetak godina.
– Kumane su poznate po slatinstom zemljištu koje je slabijeg kvaliteta. Međutim, u saradnji sa strunjacima iz Instituta za Ratarstvo i povrtlarstvo iz Novog Sada, mi smo uspeli da na pet hektara postavimo oglednje nive za žitarice. Pokazalo se da i na takvom zemljištu može doći do zapaženih rezultata ukoliko se primeni savremena agrotehnika – prenosi nam svoje iskustvo Ivanka Obućina.
„RIĐIN” SALAŠ JOŠ U MRAKU
Ko zna koliko je delegacija posetilo „Riđin” salaš porodice Obućina na putu Melenci-Zrenjanin i obećavalo da će pomoći da dobiju električno osvetljenje. Od toga do danas nema ništa.
– Žalim sina Ljubomira i snajku Vesnu koji se sa svojom dece muče i rade na salašu koji je tu kraj puta i što nemaju električnu energiju. Tu je puno muznih krava i druge stoke… Obećanja su stizala sa svih strana, a od toga mala vajda. I dalje je naš salaš u mraku, a rad na njemu je izuzetno težak – govori naša sagovornica.
