Svaka uloga je novi početak i ponovno suočavanje sa publikom
Nikada nije mislio da će gluma postati njegov poziv. Sticajem okolnosti, drug ga, kao dvadesetogodišnjaka, odvodi na probu. Tada se, prvi put, susreće sa pozorišnim svetom. „Zarazio” se i gluma mu je ušla u krv. Počeo je da proučava i zadire u tajne teatra. Usput, rasla je i želja da postane profesionalac.
Jovica Jašin rođen je 1949. Završio je pozorišnu produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Od 1993. član je ansambla Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, a jedno vreme bio je i direktor. Tokom karijere odigrao je oko 80 uloga. Publika ga je gledala na filmu, ali i u serijama RTV Sarajeva i Beograda. Značajna su njegova ostvarenja u komadima nastalim po tekstovima Nušića, Krleže, Sterije, Šekspira, Kovačevića, Popovića, Šajtinca.
Može da se podiči da je obišao sve najznačajnije festivale monodrame u Srbiji. Poslednja u kojoj se okušao jeste „Deda Mrazove nevolje” i namenjena je mališanima.
Bili ste deo Dramske sekcije koju je u tadašnjem Domu omladine vodio Miodrag Martinov Dživ. Po čemu pamtite taj period?
– Iz te priče rođeni su glumci koji će u kasnijim godinama nositi repertoar zrenjaninskog teatra: Milenko Pavlov, Dragoljub Lazarov, Jovan Caran, Mira Šajtinac i drugi. Učili smo i od Milana D. Vukotića, tvorca čuvenih „Rastibuđelizovanih klejbezabla”. Kasnije, rad sa polaznicima nastavlja reditelj Dragan Jović, sa kojim odlazim za Kikindu gde sam proveo pet godina. U Narodno pozorište u Tuzli selite se 1978, gde ostajete do rata. Jedno vreme bili ste i organizacioni direktor. Sa kime ste sarađivali?
– Do sukoba, pamtiću samo lepo. U teatar su dolazili reditelji Rahim Burhan, Sulejman Kupusović, Miroslav Benka. Jagoš Marković je radio diplomski komad u kojem sam igrao. Karijeru je tu započeo i Dejan Mijač. Tuzla je tada bila otvorena za sve i pamti brojna imena iz Beograda, Sarajeva, Zagreba i drugih gradova širom Jugoslavije. Ono najlepše što sam odande poneo je Branka Tomić, moja sadašnja supruga sa kojom sam dobio troje dece. Deo karijere proveli ste radeći na televiziji Sarajevo. Šta biste izdvojili iz tog perioda?
– Tada sam sarađivao sa čuvenim Savom Mrmkom. Snimili smo „Husinsku bunu” gde sam imao manju ulogu. Kasnije su došle „Misija majora Atertona”, „Operacija Teodor”, „Dani AVNOJ-a”. U „Ranjeniku” sam dobio glavnu ulogu uz Miru Stupicu, Miodraga Krivokapića, Igora Pervića i Vladu Keroševića. Scenarista je bio Siniša Pavić. Taj period mi je posebno drag i ljudi me pamte, iako su to role iz starijih vremena. Pojavljivao sam se i u „Srećnim ljudima”, „Kir Janji”, „Jagodićima”. Posebno mi je draga epizodica koju sam dobio u kultnom ostvarenju „Lajanje na zvezde”. Mnogi se na sećaju milicajca na česmi sa motor-biciklom. E to sam bio ja (smeh).
Kako ste se po povratku snašli na domaćem terenu?
– Prve uloge koje sam dobijao bile su „uskakanja” i zamene. U komadu „Zbog mraka” Ivana Klemenca sam debitovao. Kasnije sam u svakoj sezoni bio angažovan. Igrao sam u „Ožalošćenoj porodici” i „Ivanovu”. Ne mogu a da ne spomenem strogog, zahtevnog, ali maestralnog Steva Žigona, koji je postavio „Gospođu ministarku”. Našao sam se i u „Antigoni” kada sam upoznao Ljuboslava Majeru. Tu su i „Bogojavljenska noć”, „Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina”, „Ukroćena goropad”, „Mrtve duše”… Šta su za glumca najveće prepreke?
– Svaka uloga je nov početak, proces i ponovno suočavanje sa publikom. Iskustvo i saradnja sa rediteljima tu mnogo ne pomaže. Čak i kada je glumac siguran u sebe, desi mu se omaška. Treba poštovati posao, partnera, saradnike, a pisana pravila ne postoje.
Osnovali ste „Pozorište jednog glumca” i angažovani ste u predstavama koje izvodite u zemlji i inostranstvu. Recite nam nešto više o njima?
– To su monodrame. Po meni, najteži su žanr i zato ih glumci i izbegavaju. U svakoj, različitoj po karakteru, dočaravam određene likove. Izmišljenog stranca, koji hirurškom preciznošću, na duhovit i lucidan način secira srpsku stvarnost, glumim u predstavi „Ima jedna zemlja”. Bazirana je na popularnoj knjizi „Pisma iz Srbije” našeg poznatog satiričara Bojana Ljubenovića. Penzionisani železničar, Čika Dule sa Čubure sam u „Franše d’ Epereu na južnom bulevaru”. On je, kao i njegovi kafanski prijatelji, jak na rečima u održavanju sopstvene mitomanije. U „Paorskoj groznici” maestralnog Radivoja Šajtinca „uskočio sam u cipele” starijeg čoveka iz Banata opsednutog istorijom. Pored toga smaknut je, ne samo na marginu društva, nego i iz porodice i živi sa kvočkom i pilićima u zadnjoj sobi. Takvi komadi su uvek aktuelni, publika ih voli i ume da se nasmeje, najviše sebi.
Miroslava Malbaški Foto: Jovan Drndak Njegović
SEĆANJE NA LANETA GUTOVIĆA
– U „Beloj lađi” sam imao komičnu rolu vozača kamiona kojeg je Srećko Šojić pomešao sa ambasadorom. Deliti kadar sa neprevaziđenim komičarem i glumcem kakav je bio Milan Lane Gutović smatram privilegijom.
NAJVEĆI POZNAVALAC OVOG PODNEBLJA
Radivoj Šajtinac je neko ko je najbolje opisao Banat – plodno tle koje je mnogima inspiracija. Sa druge strane, jedna od najboljih predstava u istoriji teatra je „Selo Sakule, a u Banatu” profesora i slikara Zorana Petrovića. Izvođena je u Novom Sadu, Beogradu, Kikindi i kod nas, a obnovljena je devedesetih. Igrali su stari glumci: Stojan Notaroš, Lazar Brusin, Filomena Doga, dok su karijere započinjali: Milenko Pavlov, Mirjana Vukojević, Anđelka Davidovac, Prvoslav Zakovski, Selimir Sele Tošić. Tamburaši su bili neizostavni.
