Iako sugrađani neretko nalaze brojne mane svome gradu, ipak se svi slažu da Zrenjanin ima prelepe građevine, a među njima prednjači nekadašnja Županijska palata, danas gradska kuća. I posetioci našeg grada ne kriju oduševljenje, a centralni trg i gradska kuća su prve stanice na turističkoj maršruti…
Miodrag Grubački, novinar i publicista, nedavno je završio monografiju koja pripoveda o tom zdanju. Sa autorom smo razgovarali o njenom nastanku, rekonstrukciji, zanimljivostima vezanim za gradnju, raritetima na fasadi i u enterijeru, o arhitektonskoj lepoti zgrade i tehničkim dostignućima koja su daleko ispred svoga vremena.
Po čemu se Županijska palata razlikuje od drugih lepih građevina u Zrenjaninu?
– Kao administrativno sedište, prvo županije, a kasnije lokalne uprave, ona je bila predodređena da bude „najvažnija” zgrada u gradu. U njoj se već dva veka donose najznačajnije odluke i, praktično, nema ni jednog našeg sugrađanina koji na neki način nije povezan sa ovom zgradom – bilo upisom u neku od matičnih knjiga, uspomenom sa venčanja iz Gradske bašte ili nekog drugog događaja. Ta harizma, ali i nesumnjiva arhitektonska dopadljivost, dominantan položaj na glavnom gradskom trgu čine Županijsku palatu jedinstvenom i drugačijom u odnosu na ostala gradska zdanja.
Kako biste posetiocima koji prvi put dođu u Zrenjanin, predstavili to zdanje?
– Zgradu predstavljam kao glavnog svedoka i učesnika u svim istorijskim i društvenim događajima i promenama koje su se dešavale na ovim prostorima u poslednja dva veka. Takođe to je i reprezentativan primer barokne arhitekture 19. veka, građevina o kojoj se mogu ispričati brojne zanimljivosti, pa i zagolicati mašta o njenoj prošlosti i onome što se nekada, a verovatno i danas, nalazi ispod njenih temelja. Volimo i da se pohvalimo činjenicom da imamo gradsku kuću sa najlepšim dvorištem u našoj zemlji.
Koji su najzanimljiviji elementi?
– Najjači utisak na posetioce ostavlja svečana sala, jedna od najlepših baroknih dvorana u Srbiji koja je česta meta različitih umetnika. Ne manju pažnju privlače vitraži, „Pantelićev sat” sa jedinstvenim mehanizmom koji istovremeno pokreće četiri međusobno udaljena brojčanika, kao i detalji enterijera, poput sunca s ljudskim obličjem ili originalnog grba Torontalske županije, iznad ulaza u baroknu salu. Imponuju i podaci da su za izgled zgrade i njenog enterijera zaslužni graditelji i umetnici čija su dela zapažena i u najvećim gradovima monarhije, Budimpešti, Beču i Pragu.
Šta je raritet u vreme gradnje i kasnije?
– Priča o „Titovom balkonu”, svedočanstvu istorijskih previranja, sigurno je posebno zanimljiva i govori o jedinom vidljivom delu zgrade čiji je izgled promenjen zbog nekog političara. Kada je 1952. godine otkrivao spomenik Žarku Zrenjaninu, zbog Josipa Broza je do tada ravan balkon dograđen u polukružni oblik, kakav ima i danas. Suština je bila da doživotni predsednik Jugoslavije može da iskorači nekoliko koraka i da ga vide i građani okupljeni bočno u odnosu na zgradu. Zanimljivu sudbinu doživela je i spomen-ploča posvećena Brigadiru Ristiću, koja je tri puta menjala mesto, sa balkona je završila u holu zgrade odakle se on nije obratio okupljenim građanima i srpskoj vojsci. Koje biste događaje izdvojili vezane za Županijsku palatu?
– Od 1820. godine na ovim se prostorima promenilo, po nazivu ili društveno-
političkom uređenju, čak devet država, a grad je nosio tri imena. Svaka od tih promena reflektovala se, u većoj ili manjoj meri, i na ovo zdanje. U mnoštvu značajnih događaja može se istaći završetak Prvog svetskog rata i epohalna smena vlasti i država na ovim prostorima, koja je u našem gradu oličena u jednom danu, 17. novembru 1918. godine i jednom događaju – obraćanju sa balkona Županijske zgrade pukovnika Dragutina Ristića – Brigadira, komandanta pešadijske brigade „Gvozdenog puka knjaz Mihailo”, koja je oslobodila tadašnji Veliki Bečkerek. U zgradi je i formalno predata vlast predstavnicima nove države i najčuvenije varoško zdanje od tog trenutka više se nije nalazilo na teritoriji Habzburške monarhije na kojoj je podignuto.
Šta je dodato, u odnosu na prvobitnu građevinu?
– U odnosu na delo Jožefa Fišera iz 1820. godine, arhitekte Đula Partoš i Lehner Eden 1887. godine prepravljaju i dograđuju zgradu u neobaroknom stilu, proširuju je čitavim južnim krilom, a u samoj zgradi uvode do tada nepoznate instalacije – sopstvenu električnu centralu, vodovod i centralno grejanje, čiji sistemi funkcionišu do danas. Menja se i izgled pročelja zgrade, dograđuju erkeri, proširuje balkon, zgrada dobija centralnu i dve bočne kupole, barokne ukrase različitih motiva, a krov je, umesto običnog, pokriven emajliranim crepom zelene boje čuvene „Žolnai keramike” iz Pečuja i prošaran oker crepom s motivima uzetim s banatskih ćilima. U tom se periodu formira i Županijski park, današnja Gradska bašta. Završetkom rekonstrukcije, Županijska zgrada daleko je prevazilazila lokalne okvire i bila najmodernije zdanje u Austrougarskoj, južno od Beča i Budimpešte.
Da li je u planu veće obeležavanje dva veka od izgradnje?
– Koncert Zrenjaninske filharmonije i izrada monografije planirani su kao deo svečanosti obeležavanja jubileja. Nažalost, epidemisjka situacija omela je masovniju i raskošniju proslavu. U planu je održavanje još nekih koncerata, a ukazala se i potreba za „osvežavanjem” pojedinih prostora zgrade, posebno barokne sale, za šta postoje projekti. Postojala je ideja da se i to „uklopi” u jubilej, ali će morati da sačeka neki povoljniji trenutak.
DA POTRAJE BAR KOLIKO DO SADA
– Često smo skloni da ističemo samo ono što nam smeta i ukazujemo samo na negativne pojave, nesvesni da imamo u ovom gradu izuzetno vredno nasleđe i bogatu istoriju, kreativne i znamenite sugrađane. Isti je slučaj i sa gradskom kućom, na čiju nam lepotu, izgled i značaj ponekad više ukazuju oni koji je posećuju prvi put, nego mi koji ovde živimo. Zanemarujući sve njene političke konotacije i posmatrajući zgradu isključivo kroz prizmu istorije i graditeljske baštine, sigurno je da smo u obavezi da je čuvamo i održavamo koliko god je to neophodno, jer se radi o najznačajnijem gradskom simbolu i motivu koji najčešće asocira na grad i s njim se poistovećuje. Neka potraje u ovom obliku bar toliko koliko je trajalo do sada, odolevajući svim nedaćama i burnim vremenima i zbivanjima – kaže Miodrag Grubački.
