Julijana Vincan ima takoreći tri zanimanja – novinarstvo, pevanje i odnose sa javnošću, a neizmerno voli sve čime se bavi. Rođena je u Zrenjaninu, a do treće godine srednje škole živela je u Boki (opština Sečanj) kada dolazi u Dom „Angelina Kojić Gina”. Završila je Zrenjaninsku gimnaziju, društveno-jezički smer i pohađala Muzičku školu „Josif Marinković”, odsek za klavir i odsek za solo pevanje.
Diplomirala je novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka i masterirala Kreativnu filmsku i televizijsku produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Gotovo četiri godine bila je članica „ABA tribjut benda” (ABBA), nastupala je na mnogim beogradskim svirkama, a sada je članica elektro dua „Plejade” (Playade) i sama stvara svoju muziku.
Talenat je, kako kaže, nasledila sa više strana. Mama i tetka, bliznakinje, bile su solistkinje čuvenog zrenjaniskog hora koji je vodio Slobodan Bursać. Deda Đerđ Vincan bio je samouki violinista i vokalni solista.
– Kod nas se uvek pevalo i sviralo, a svaki susret obeležila bi neka pesma. Moja tetka Elizabeta Krasić bila je profesorka muzike. Ona i moja mama su završile srednju muzičku školu u Zrenjaninu. Kod bake, mamine mame, nalazio se veliki koncertni klavir, daire, pa čak i frule i još neki sitni instrumenti, a ujak je svirao gitaru. Sa obe strane, i mamine i tatine, svi smo ljubitelji muzike. Volimo i da plešemo, a kako vučem pretežno mađarske korene, čardaš je ono što nas najviše pokreće – započinje priču za naš list mlada Julijana Vincan.
Iako potičeš iz muzičke porodice, počeci karijere nisu bili laki?
– Sa 15 godina sam krenula na časove solo pevanja, kao i da nastupam u bendu sa vršnjacima. Tako da se već pola života aktivno bavim muzikom. Često se dešavalo da zbog obaveza oko benda ne odem na letovanje ili da nemam slobodno vreme. Oduvek sam muziku shvatala veoma ozbiljno, rad u bendu mi je veoma važan i svakoj grupi sam bila izuzetno lojalna. Za mene to nikada nije bila samo stvar zarade – da poletim tamo gde se više novca nudi – ne. Često sam i neke „veće” stvari odbijala zbog svojih muzičkih uverenja.
Sa kojim bendom si počela da nastupaš?
– Prva grupa iz srednjoškolskih dana mi je nešto najslađe na svetu. Od svih sam samo ja nastavila da se zaista bavim muzikom, ali sam izuzetno ponosna na prijatelje i kolege jer su uglavnom postali naučnici i programeri, a tada smo skoro svi bili gimnazijalci.
Kasnije smo osnovali bend „Himera” i to mi je jedna od najlepših uspomena. Tu sam mnogo naučila o timskom radu, saradnji, druženju, prijateljstvu, odrastanju, muzici i svemu meni bitnom. Svirali smo hard rok i hevi metal, a osim naših pesama, na repertoaru su bili i „Zeppelin”, „Deep Purple”, „Billy Idol”, „Divlje Jagode”, „Osvajači”… Bio je to prelep period mog života.
Skoro četiri godine u „ABA tribjut bendu” nije malo. Kakvi su tvoji utisci?
– Sa ovim bendom sam proputovala Evropu uzduž i popreko. Najviše smo svirali na hrvatskom primorju i to je bilo zaista magično iskustvo. Uz ovu ekipu sam pevala na nekim zaista velikim binama i pred mnogo ljudi. Posebno sam volela koreografije, kostime, scenski nastup. To je sve jako lepo, privlačno, šljašteće, disko, uzbudljivo! ABA mi je definitivno jedan od omiljenih bendova, tako da mi je drago što sam sarađivala sa ovim tribjutom skoro četiri godine.
Sa kime si još sarađivala i koji nastupi su ti posebno dragi?
– Sa grupom „Dea Dia” sam imala baš mnogo nastupa, brojni ljudi su se odlično proveli na našim svirkama, a i sada nekad rado zapevam sa njima. U pitanju je sjajan pop/rok/fank/disko/rnb kaver sastav iz Beograda. Sarađivala sam oko godinu dana sa grupom Valentino i to je svakako bilo interesantno. Zahvaljujući „Hleb teatru”, glumila sam u mjuziklu „Reči od kamena” koji se igrao u „Pozorištu lutaka Pinokio”.
Sada sam uključena u više projekata, što u studiju, što koncertno, ali mi je najdraže da pevam i stvaram muziku sa mojim momkom Alenom Markovićem i sa harfkistkinjom Željkom Milošević. Alen ima već pozamašan opus svojih pesama koje razvija i dalje. Zajedno nastupamo i snimamo i neke kreativne obrade, dok na autorskim pesmama temeljno i polako radimo.
Ženski sastav „Plejade” je moćan elektro duo…
– Željka Milošević i ja smo sasvim slučajno počele saradnju koja je trebalo da bude jednokratna, međutim, obe smo toliko „kliknule” da su ideje samo navirale. Projekat je postepeno dobijao svoje obličje i ispostavilo se da je za samo nekoliko meseci nastalo nešto ozbiljno, kvalitetno i interesantno! Najviše smo nastupale na korporativnim događajima, svečanostima, konferencijama. Pored čuvenih pop/rok i evergrin pesama za koje smo snimile dosta kreativnih obrada, trenutno radimo i na svojim pesmama. Osim kombinacije električne harfe i vokala, radimo i „žurkastiju” varijantu, pa sa Borisom Horvatom razvijamo posebne matrice.
Ko su tvoji uzori, kakvu muziku slušaš? Da li je ista kao i ona kojom sa baviš?
– Retko kad mi se desi da pevam nešto što možda baš i nije nešto što slušam. Volim raznovrsnost i volim da čujem različite stvari, da otkrivam i učim novo. Za pevanje i uopšte bavljenje muzikom izuzetno je bitno i slušanje muzike. Meni je Vitni Hjuston apsolutno neprikosnovena. Ničiji glas me ne dotiče kao njen, a to mi je bitno, jer ja muziku, pre svega, osećam. Slušam muziku obično po fazama, npr. desi mi se da tri meseca slušam pretežno operu i klasičnu muziku, a da onda u sledećem periodu proučavam šta ima novo na pop sceni. Tako da nema baš mnogo pravila kod mene.
Šta planiraš za predstojeći period?
– Krivo mi je što nisam bila smelija i što nisam eksperimentisala više u muzici kad sam bila mlađa. Trebalo mi je šest godina da krenem da snimam nešto za svoju dušu i postavljam to na „Jutjub”. Žao mi je što nisam jednostavno uzela da zapisujem ideje kada bi mi došle, nego sam se stidela i previše razmišljala o svemu. Ali dobro, sada se trudim da i to ispravim (smeh). Imam više hrabrosti i iskustva, opustila sam se i uživam u muzici koju volim, na način na koji to želim. Ubuduće planiram da se više fokusiram na autorsko stvaralaštvo.
Kako vidiš muzičku scenu u Srbiji?
– Sve je bogatija i sve zapaženija. Društvene mreže, Jutjub i internet uopšte pružaju kreativcima mogućnost da uđu direktno u srca publike, tako da je ovo sjajno doba za stvaraoce. Mladima bih dala savet da maksimalno uživaju u muzici, da rade ono što vole i da se tome prepuste. Da se igraju muzikom i ne budu bojažljivi.
