Bio je majski četvrtak, dan promenljivo oblačan i vetrovit. Fotoreporter lista „Zrenjanin” Jovan Njegović Drndak i ja uputili smo se u Čentu, na salaš kod Miodraga Zarića, najvećeg privatnika nekadašnje Jugoslavije, a danas vlasnika Specijalne bolnice za hiperbaričnu medicinu u Srbiji.
Salaš dovoljno blizu grada (Zrenjanina i Beograda), a opet skriven i ušuškan u zelenilu, nedaleko od Dunava. Nismo mogli da sakrijemo oduševljenje prirodom, jednostavnošću i tišinom koje je u nama budilo još veće divljenje i uzbuđenje. Domaćin nas je dočekao nasmejanog lica i ubrzo uveo u svoj restoran. Stao nam je dah, a i vama bi. Naišli smo na dugački drveni šank, zidove od opeke, a na mestu stare pumpe koja je u prošlosti crpila vodu iz ritskog kanala, nalaze se strojevi iz 19. veka i parni kotao koji ih je pokretao da štite rit od poplava. Sve izgleda kao da je vreme stalo…
SNOVI I IDEJE
Među mašinama su postavljeni stolovi za goste, i beli klavir „steinway”, koji je davne 1934. godine nabavio čuveni slikar Paja Jovanović. Popeli smo se na sprat, gde smo proveli neko vreme pričajući, a pažnju su nam privukle harfa, slike i skulpture… Spojio je različite stilove koji nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Prostorom odiše izuzetna energija, stvari deluju moćno. Zapitali smo se otkud želja i ideja da, nakon poslovne imperije, napravi ovako nešto, daleko od gradske vreve i ljudi. Jasno je da ovakav prostor može da oživi samo neko ko je emotivno vezan za ovaj predeo.
– U Čenti su živeli moji baba i deda. Kada mi je bilo pet godina, voleo sam da dolazim da pecam na kanalu, pa me je majstor ove pumpe stalno terao – priseća se Miodrag kroz smeh. – Bilo je teško dostupno čak i razmišljati o ideji da ovde napravim ovo što imam sad. Kad je ova pumpa krenula da propada, napravili su drugu koja je radila na električnu struju. Želeo sam da joj vratim sjaj. Ljudi nisu navikli na lepe stvari, navikli su samo na biznis.
Miodragu je u ostvarenju sna, a to je proces koji je trajao šest godina, pomogla Kosana Rošulj iz Čente, arhitekta po struci, a inspiraciju su pronašli u beogradskoj Šećerani, za čiji izgled je zaslužan reditelj Ljubiša Ristić, koji je dao primer kako industrijsko nasleđe treba da izgleda. Glavni motiv je, naravno, lični.
– Najveća želja mi je da moja ćerka preuzme ovaj restoran, i kada se desila mogućnost da uzmem ovaj prostor, ona se oduševila. Završila je najbolju školu za kuvare u Londonu. Prostor nije presudan, bitno je da pravi čaroliju u tanjiru, što ona ume, a cilj je da restoran jednog dana dobije mišelin zvezdicu. Moraš da imaš velike želje ako hoćeš da uradiš velike stvari – priča naš sagovornik, čija dela to i potvrđuju.
12 APARTMANA
Nakon što smo se „upoznali” sa industrijskom lepoticom, Miodrag nas je odveo do tri paviljona, u kojima se nalaze po četiri apartmana. Neki su još u procesu uređenja, a oni koji su spremni za goste, besprekorno su dekorisani i opremljeni luksuznim kupatilom, udobnim krevetima, foteljama, ali i klavirom, kaminom, slikama… Kako kaže, ideja za izgled soba je bila njegova, ali je ćerka odabrala boje zidova i zavesa. U jednom od apartmana nalazi se klavir star više od 100 godina, koji je bio u posedu kralja Nikole, na kojem je i njegov grb. Vredne umetničke slike koje krase zidove soba, kupovao je ranije, a jedna krije i tajnu.
– Imam sliku za koju se smatra da je najlepši portret jednog Nemca ikada, bar su tako rekli na Fakultetu primenjenih umetnosti. Kad je Hitler došao na vlast, naredio je da se sve slike iz tog perioda unište. U mom posedu je desetak onih koje su spašene – otkriva Zarić.
Dok smo razgledali salaš i prolazili pored kanala okruženog klupama, pitali smo ga koji kutak mu je omiljeni, jer mi ne možemo lako da se odlučimo. Kratko je odgovorio: – Sve mi je omiljeno.
Miodrag već 25 godina živi na vodi, na brodu, kod Nebojšine kule u Beogradu. U Čentu voli da dođe i predahne sa porodicom i prijateljima, jer nije od onih koji će besomučno trčati za novcem, već će se prepustiti prirodi. Mnogo vremena voli da provodi sa svojim životinjama, lamama, emuima, magarcima, južnoafričkim ovnovima, srnama, guskama, patkama, morkama, psima… Na salašu se gradi i heliodrom, a njegovi gosti mogu da uživaju i u partiji tenisa.
ŠKOLOVANjE I POSAO
Miodrag Zarić je odrastao u Beogradu gde se i školovao. Rođen je u porodici zanatlija. Otac mu je bio zlatar, od kojeg je učio zanat, a majka šnajderka. Pored zlatarskog, naučio je još dva zanata – gumarski i alatničarski. Završio je srednju hemijsku školu i Tehnološki fakultet, a kasnije i magistarske studije. Kao diplomirani inženjer tehnologije, zaposlio se u beogradskoj firmi „Rekord”. Stekavši osnovna znanja o gumarskoj proizvodnji, ubrzo mu je povereno mesto rukovodioca razvoja. Kada je napustio firmu, nakon tri godine rada, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, pokrenuo je sopstveni biznis. Osnovao je firmu „Neopren” u kojoj je razvijao gumarsku proizvodnju.
Osamdesetih godina je sklopio ugovor sa engleskom firmom „Holywell”, koja je kasnije svoju proizvodnju izmestila u beogradski „Neopren”. Imao je mnogo proizvoda, ali su mu pneumatski jastuci za dizanje teških stvari doneli najveći prosperitet, te je postao jedan od najjačih privrednika u to vreme. Robu su izvozili za Engesku, Finsku, Ameriku, a snabdevao je čak i NATO alijansu. Pneumatskim jastucima, koje je njegova firma proizvela, centrirana je kupola na hramu Sv. Save u Beogradu. U gumarskoj proizvodnji je bio do devedesetih godina 20. veka, a pošto je bio strastveni ronilac, prepoznao je značaj hiperbarične medicine, koju je u Srbiji podigao do svetskog nivoa.
PRIJATELJSTVO SA MIKOM ANTIĆEM I KNJIGAMA
Naš sagovornik je proputovao pola sveta, a jedan od gradova gde često boravi je London. Svom dugogodišnjem prijatelju Miki Antiću jednom prilikom je obećao putovanje u glavni grad Engleske, ali je pesnika smrt omela u tome. Međutim, Zarić je ipak ispunio obećanje. Preveo je knjigu Mike Antića „Mit o ptici” na engleski jezik, koja je zahvaljujući njegovoj upornosti, dobila počasno mesto na vrhu piramide knjiga u najpoznatijoj londonskoj knjižari. Knjigu je posvetio svojim prijateljima, Ajvoru Robertsu, nekadašnjem ambasadoru Britanije u Srbiji i njegovoj supruzi Elizabeti, a novac od kupovine knjige doniran je deci oboleloj od cerebralne paralize u Engleskoj. Miodrag Zarić je izdao još jednu knjigu „Diplomatska praksa” koja je sa engleskog prevedena na srpski jezik. U pitanju je knjiga Izdavačke kuće „Oksford”.
LEČENJE KISEONIKOM
Osnivanje Specijalne bolnice za hiperbaričnu medicinu je inicirao 1994. godine, a kaže da je ideja nastala kao rezultat poznavanja mogućnosti značaja hiperbarične oksigenacije, kao i činjenice da je hiperbarična medicina kod nas nedovoljno afirmisana.
– U našoj zemlji postoji velika potreba za lečenjem hiperbaričnom oksigenacijom. Prema dijagnozama i statistici, godišnje u Srbiji ima više od 200.000 bolesnika iz grupe oboljenja indikovanih za HBO terapiju – ističe Miodrag Zarić, koji je od 2014. do 2017. godine bio predsednik Svetske organizacije za hiperbaričnu medicinu, i dodaje da se kiseonikom leče infekcije gasne gangrene, vaskularne bolesti, posledice dijabetesa, a ova Bolnica leči i decu sa autizmom.
U Specijalnoj bolnici za hiperbaričnu komoru, koja je prema opremi, kapacitetima i stručnom timu jedinstvena u Evropi, radi ukupno oko stotinu zaposlenih: lekari, inženjeri, medicinske sestre i tehničari, a više od 30 stalnih saradnika je iz inostranstva. Odeljenja ove Bolnice se nalaze u krugu Kliničkog centra Srbije, na Institutu za ortopedske bolesti na Banjici, kao i u Specijalnoj bolnici „Merkur” u Vrnjačkoj Banji. Prema istraživanjima Specijalne bolnice za hiperbaričnu komoru, Grad Zrenjanin ima najviše izraženu potrebu za razvijanjem ove grane medicine jer ima najveći procenat obolelih od dijabetesa, samim tim i najveći broj posledica te bolesti, kao i dosta akutnih slučajeva, te predlažu da se prvi sledeći centar otvori u našem gradu, čime bi se smanjio broj amputacija i infekcija.
