Ovih dana navršava se 107 godina od rođenja Pavla Papa, po kojem se (i dalje) zovu ulice u Zrenjaninu i Novom Sadu. Njegova rodna kuća u Perlezu spomenik je kulture pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika. O uzbudljivom životu ovog hrabrog mladića pisao je Vojislav Milin u knjizi „Crveni Pavle” (1971).
DAROVIT I NESTAŠAN DEČAK
Devetog januara 1914. godine u Perlezu, Teodora (devojački: Marberger) i Henrik Pap dobili su drugog sina – Pavla. Rođen je kao Perležanin, budući da se porodica godinu dana ranije preselila u ovo mesto, kada je Henrik, doktor prava rodom iz Erdelja, ovde otvorio advokatsku kancelariju.
Po završetku rata, Henrik postaje sudija u Novom Sadu, gde se seli cela porodica. Braća Pavle i Kornel Pap tamo upisuju Jevrejsku osnovnu školu – crvenokosi Pavle sa nepunih šest godina, što je možda i doprinelo tome da bude među nestašnijima u razredu. Često je zasmejavao druge, ali se i tukao, pri čemu je neretko izvlačio deblji kraj.
Na dan kada je primio svedočanstvo četvrtog razreda osnovne škole, Pavlu je preminuo otac. Samohrana majka Teodora našla se u nezavidnoj materijalnoj situaciji, nasledivši skromnu muževljevu penziju. Ipak, jednu brigu manje imala je od kako je Pavle sazreo i ozbiljnije shvatio školovanje, nakon završetka nižih razreda gimnazije.
Profesori su isticali da je darovit i marljiv, a mlađi sin Papovih zavoleo je hemiju. Povremeno je i dalje dolazio do izražaja njegov nemiran duh – recimo kada je praktikovao hemijske eksperimente kod kuće, pri čemu je jednom prilikom izazvao i manju eksploziju. Iako su ga privlačile tehničke nauke, Pavle je, na majčino insistiranje da mu je sa lekarskom diplomom otvoren ceo svet, upisao studije medicine u Beogradu 1931. godine.
Dolazak mladića u prestonicu poklopio se sa uzbudljivim i burnim periodom Kraljevine Jugoslavije. Septembra iste godine ukinuta je diktatura zavedena 6. januara 1929. i organizovani su izbori za Narodnu skupštinu. Međutim, malo toga se u zemlji zaista promenilo. Političku situaciju pomno su pratili studenti, koji su manjak demokratičnosti i izražene socijalne nepravde društva često kritikovali dobijavši zbog toga batine od policije.
Ova zbivanja su privukla Pavlovu pažnju, koji se prethodno kao član omladinskog jevrejskog pokreta Hašomer hacair upoznao sa socijalističkim idejama. Mladi iz ovog udruženja, pored učenja jevrejske tradicije, pokušavali su da shvate svet oko sebe, te su mnogi od njih čitali i ozbiljniju ekonomsku i političku literaturu.
UČEŠĆE U STUDENTSKIM BORBAMA
Podsticaje za nova razmišljanja Pavle po dolasku u Beograd dobija u jevrejskoj menzi, koja je bila mesto diskusija o cionističkom pokretu, o rastućem antisemitizmu u Evropi, ali i o društvenim nejednakostima. Tu ga zapaža stariji kolega medicinar, komunista Šandor Štajnfeld, a potom i drugi aktivisti na beogradskim ulicama. Naime, Pavle se sa nekoliko kolega brucoša ubrzo uključuje u demonstracije – protiv povećanja studentskih školarina, ukidanja autonomije Univerziteta, žandarske brutalnosti, diktature vlasti… „Stotine i hiljade studenata polazile su za malobrojnim komunistima, jer su oni bili najglasniji u pozivima na borbu za opšte interese, po fakultetima Beograda, a i Zagreba i Ljubljane”, beleži Milin.
Nekoliko meseci kasnije, brucošu Pavlu javlja se grupa starijih studenata kako bi osnovao prvu komunističku ćeliju među medicinarima. Uz sav politički angažman i čitanje marksističke literature, Pavle je godinu očistio u junu, što je uspelo tek dvoje-troje studenata iz generacije. Iz hemije je dobio devetku. Ovaj podvig ponovo je i naredne godine, dobivši osmicu na najtežem ispitu iz histologije i embriologije. Poslednje bezbrižno leto proveo je u proputovanju Italijom i Francuskom za koje je mesecima štedeo, a sa kojeg se vratio izmršaveo i prepun utisaka. Oduševile su ga građevine, koje je usput skicirao u svom bloku, susreti sa strancima, ali je sa sobom poneo i saznanja o usponu fašista.
Dvadeseti rođendan, Pavle proslavlja u Glavnjači, ozloglašenom zatvoru u centru Beograda. Uhapšen je zbog učešća u protestu protiv Hitlera, kada je, zajedno sa desetak drugova, kamenicama razbio prozore nemačkog poslanstva. To je bila reakcija na završetak Lajpciškog procesa. Čin pobune beogradskih studenata izazvao je simpatiju javnosti, a ogorčenje prema policiji.
U međuvremenu Pavle Pap postaje i član Komunističke partije Jugoslavije, a 1934. godine učestvuje u osnivanju i uređivanju lista Medicinar. Neke od tema ovog glasila bile su – socijalna medicina (bolesti siromašnih i bednih, koje su tada harale Jatagan malom, ispod univerzitetskih klinika), zatim ekonomsko stanje studenata, ali i kritike Musolinija i Hitlera. Po uputstvima starijih članova partije, Pavle takođe uređuje i list „Mladi komunist”.
NARODNI HEROJ
Ozbiljniji politički angažman donosi sa sobom i veće opasnosti. Tajna mreža KPJ na osnovu svedočenja četrnaestogodišnjeg preplašenog šegrta, biva otkrivena, a Pavla hapse zajedno sa nekolicinom partijskih drugova. Kao odgovorni za štampariju, bio je važan plen. Do suđenja je trpeo neverovatnu torturu, koju je i izazivao svojim prkosnim držanjem. Državni sud za zaštitu države osudio je Pavla na trogodišnju kaznu zatvora u Sremskoj Mitrovici. Po izlasku sa robije, 1937. godine, nepokolebljivi Pavle nastavlja sa partijskim aktivnostima, najpre u Vojvodini, potom u Zagrebu, i na kraju u Dalmaciji. Poveravani su mu izuzetno odgovorni zadaci – bio je zadužen za štampu i rasturanje literature, pisao je političke tekstove, a nakon što je počeo rat, formirao je udarne grupe, prikupljao sanitetski materijal i oružje, učestvovao u sabotažama. Sa 26 godina Pavle je izabran za člana Centralnog komiteta KPJ. Početkom avgusta 1941. odlazi u Dalmaciju da pomogne organizovanje partizanskih odreda. Jedne noći zalutao je sa svojim saborcem, a u zoru, dok su se umivali na vrelu, na prepad su ih uhvatili Italijani. Saslušanje u komandi u mestu Skradin nije dugo potrajalo jer uhapšeni ništa nisu odali. Streljani su 15. avgusta. Pavle Pap je 5. jula 1951. godine proglašen za narodnog heroja.
