Morate da probate i moj džem, pekmez i slatko… Ništa ne prskam, nema tu hemije, samo rastvor od koprive koji sama pripremam. Koprivu ređam u kantu, nalijem vodom i čekam par dana da napravim tečnost od koje „beže” štetočine – kaže Vera
Ulica Ive Vojnovića jedna je od najlepših u Zrenjaninu. Ovih dana, sva olistala, svedoči o brizi vlasnika kuća za prostor kojim se svakodnevno kreću. A tako je i u dvorištima i baštama… Najlepša bašta pripada Veri Milojević (devojačko Korolija) I to, verovatno, ne bi bilo ništa neobično da nije reč o ženi koja je uspešna preduzetnica, a baštu obrađuje bez ičije pomoći.
U ulici Ive Vojnovića Vera Korolija je živela sa majkom Božikom sve do 27. godine. Rano je ostala bez oca, pa su bile oslonjene jedna na drugu. Baštu je obrađivala majka, jer je Verina obaveza bila škola. Završila je Srednju medicinsku školu u Zrenjaninu, bila je uspešna i na Višoj školi unutrašnjih poslova u Zemunu (student generacije), a završila je i Pravni fakultet u Osijeku. Zaposlila se zatim privremeno u zrenjaninskom SUP-u, udala i rodila sina koji je sada student.
A 1997. godine je odlučila da sama pokrene posao. I evo, već 20 godina uspešno vodi Knjižaru „Novosti” za koju znaju svi Zrenjaninci. Pa, i Veru tako zovu – Vera Novosti. Ali, malo je onih koji znaju da ona sa istim žarom obrađuje i baštu – to je njena antistres terapija, lek i razonoda, oaza mira i mesto gde skuplja energiju.
– Kada sam se udala, odselila sam se u naselje Šumica, ali sam svakodnevno obilazila majku – priča Vera. – A kada je ona preminula, odlučila sam da održim ovu kuću autentičnom, onakvom kakva je bila kada je bila živa i da ne dozvolim da bašta bude u korovu… Vidite, u ovoj prednjoj baštici sam nedavno zasadila aroniju, a u velikoj, iza kuće, sada sejem grašak, beli i crni luk, spanać, ludaju, tkvice, boraniju, paradajz, cveklu, krompir, zelen, šargarepu, rotkvicu, kelerabu…
Vera sve to priča sa radošću, pokazuje kako razgrće i zagrće, šta je najbolje za svaku vrstu povrća i kako je za sve ovo potreban svakodnevni rad…
– Ovde dolazim kadgod stignem, sve zavisi od obaveza vezanih za Knjižaru „Novosti” – kaže Vera. – Ja sam i direktor i izvršni direktor i radnik u bašti i u dvorištu… Neophodno je o svemu voditi računa.
Prisećamo se kako je bila i na naslovnoj strani naših novina i bila ponosna što je njene početke u preduzetništvu propratio „Zrenjanin”. Ne prestaje ni da uči.
– Dosta toga znam o poljoprivredi, o tome što je najbolje za različite vrste povrća i voća. Imam ja ovde i višnje, pa neuzinske višnje, kajsije, šljive, trešnje, lešnik, orah… Ko zna šta ja sve ovde još neću zasejati… Morate da probate i moj džem, pekmez, slatko… Ništa ne prskam, nema tu hemije, samo rastvor od koprive koji sama pripremam. Koprivu ređam u kantu, nalijem vodom i čekam par dana da napravim tečnost od koje „beže” štetočine. Ovo je ekološka bašta, voće i povrće može da se jede čim se ubere. A šta ima lepše od toga…
Voli i da obraduje komšije u Ive Vojnovića i u Šumici – okači im tako o kapiju luk, salatu, trešnje… Goste voli, ali samo kada joj se najave. Jer, posao ne može da čeka… Ubeđuje nas i da se ne plaši, jer zna kako bi se odbranila. Naučila je to dobro na Višoj školi unutrašnjih poslova, gde je polagala karate, džudo, džiudžicu… Ističe i da su njena najveća podrška suprug i sin i na tome im je veoma zahvalna.
Dok napuštamo baštu duginih boja, prati nas Verin osmeh i miris tek pokošene trave. Vidimo se uskoro – obećavamo. I oruđa, kaže, ima dovoljno, ako poželimo da joj se pridružimo i proverimo ovu antistres terapiju…
POSLU NIKAD KRAJA – Kada počnem rad u bašti, nema kraja. Daj još ovu leju, još onu, onda stavim „sijalicu” na čelo da bolje vidim, jer je mrak već uveliko pao, i tako… To je (obraća se našem fotoreporteru Jovanu Njegoviću) kao kada ti uzmeš fotoaparat i kreneš da slikaš… Ili kada ti Branka počneš da pišeš, pa zaboraviš na vreme kada si za kompjuterom – kaže Vera.
