Sa 17 godina, nakon završenog trećeg razreda Zrenjaninske gimnazije, Katarina Radišić je prešla 10.000 kilometara kako bi nastavila svoju odbojkašku i akademsku karijeru, kao stipendistkinja privatne srednje škole iz Kalifornije, SAD. Nakon toga je upisala Internacionalni biznis i menadžment na kalifornijskom Univerzitetu „Azusa Pacifik”, postavši članica univerzitetskog odbojkaškog tima – kao prva igračica iz Srbije. Po njenom dolasku, ekipa počinje da ostvaruje najveće uspehe u svojoj istoriji. Dve godine zaredom odbojkašice „Azuse Pacifik” bile su prvakinje Zapadno-pacifičke konferencije u drugoj diviziji Nacionalne studentske sportske asocijacije (NCAA). Pritom je Katarina 2019. godine proglašena i za najboljeg primača regionalnog takmičenja NCAA.
Dobre partije Zrenjaninke u prestižnoj studentskosportskoj ligi nisu iznenađenje jer se Katarina prethodno kalila u superligašu Klek.
– Igrala sam na poziciji primača i korektora. Na Univerzitetu se nadmećem sa vršnjakinjama, a kada sam kao četrnaestogodišnjakinja prešla u prvi tim Kleka, igrala sam i sa 15 godina starijim devojkama. Bilo je to odlično iskustvo, na momente stresno, ali me je ojačalo. Uticalo je na moju fizičku i mentalnu spremnost, kao i na samopouzdanje. Inače sam odbojku počela da treniram u svojoj Osnovnoj školi „Dositej Obradović”, u četvrtom razredu.
Kako si odlučila da nastaviš školovanje i karijeru u Americi?
– Smatram da je studiranje uz sportsku stipendiju izvanredna prilika za svakog sportistu jer pored vrhunskog školovanja dobijamo priliku da se bavimo sportom koji volimo. Početak je uvek najteži. Bilo je trenutaka kada nisam znala da li ću uspeti da se izborim za stipendiju, ali nikada nisam sumnjala u svoj cilj. Što se tiče same odbojke, zbog velike konkurencije u Srbiji, naučili smo da budemo uporni i borbeni.
Kako izgleda tvoj dan na fakultetu?
– Moj život u Americi je prilično turbulentan jer pored fakulteta i svakodnevnih treninga pokušavam da radim minimum 15 sati nedeljno. Završila sam treću godinu studija. Odbojka je jesenji sport – takmičenje kreće početkom septembra, a završava se uglavnom krajem novembra. U tom periodu treniramo svakodnevno i igramo dve ili tri utakmice nedeljno. Prolećna sezona traje od januara do maja i tada se igraju prijateljski turniri. Igrači rade na svojim slabostima u teretani i na terenu, pripremajući se za sledeću sezonu.
Da li ti je bilo teško da se navikneš na tamošnji režim rada?
– Volim izazove i promene, a uz to je i atmosfera na fakultetu i u timu veoma korektna i svaki trud se isplati. To me čini istrajnom, disciplinovanom i motivisanom. Iako sezona u jednom momentu ume da bude iscrpljujuća, uslovi za rad su na profesionalnom nivou. Profesori su svesni naših sportskih obaveza prema fakultetu, pa nam rado izlaze u susret.
Koji su tvoji kvaliteti bili presudni da dobiješ sportsku stipendiju?
– Smatram da svako ko voli sport kojim sa bavi, a ima želju da ode u Ameriku, može to i da ostvari. Ne moramo svi biti sportisti neverovatne fizičke spremnosti, da znamo jezik perfektno ili da imamo posebne predispozicije. Može uspeti svako ko je disciplinovan, istrajan i ima zacrtan cilj.
Kako je pandemija uticala na tvoju školsku i sportsku godinu?
– Još prošle godine se fakultet automatski prebacio na onlajn način rada pa sam tako završila drugu godinu studija. Ova školska godina je takođe počela onlajn, a odbojkaška sezona je otkazana. Tako sam nekoliko divnih meseci provela u Zrenjaninu sa najbližima, a početkom godine sam se vratila u Ameriku. Imali smo mini-sezonu od 10 prijateljskih mečeva, a cilj je bio da se tim vrati u formu. Milana Maričić
