Jutros je rominjala slaba kiša. Pešačkim mostom prođe gospođa u najboljim godinama, sa najlon-kesom na glavi. Najlon kesa je imala naštampan logo „Slatke kuće”, valjda joj se našla u tašni „za svaki slučaj”, pa ju je navukla preko (lepo se providi) frizure i kape – da ne pokisnu. Dugo nisam videla ovakvu zaštitu od kiše, dočim si ranije sličnu upotrebu najlon-kese mnogo češće mogao da primetiš na ulicama, doduše, pre na muškim nego na ženskim glavama. Valjda se danas ipak manje bojimo da pokisnemo, šta li. Ili su u modu ušle jakne sa kapuljačama, pa su kese prosto otpale kao opcija…
U Srbiji su oduvek kiša, a posebno promaja, vrlo opasne pojave, nije lako tome se odupreti. Sećam se da smo jednom, da bismo ga zaštitili od takve pošasti, svome detetu glavu omotali peškirom. Kiša nas je uhvatila nespremne, na povratku iz obdaništa, a peškir se zatekao u torbi, jer smo opremu za vrtić vraćali na pranje. Naše čedo je taj peškir poslušno istrpelo, ali mislim da nam ni dan-danas nije oprostilo…
Da, opasno je živeti u Srbiji – u zemlji u kojoj i vedrina može da ubije (ko ne veruje, neka proveri kod Vuka Karadžića)… S druge strane, to takođe znači da smo kulturološki mlada (i nevina) zemlja u kojoj su fascinacije prirodnim pojavama još toliko snažne i neokrnjene, kao na prapočetku… I još znači da smo siromašna i ranjiva zemlja u kojoj je sve na životnoj ivici, sve je s opstankom skopčano. Naspram blaziranog, tako bezobrazno i bezobzirno bogatog Zapada, gde je sve na daljinski, na taster, na vakuum, na biranje, na odloženo, na dlanu, na dohvat i sa sto ugrađenih sigurnosnih ventila…
