Srbija se nalazi u paradoksalnoj situaciji! Broj lekara i tehničara zaposlenih u javnom sektoru se iz godine u godinu smanjuje, a očekivanja građana po pitanju medicinske usluge su nepromenjena. U takvom rasporedu snaga, građani se suočavaju sa surovom realnošću tek kada dođu pred šalter, ili pak ordinaciju. Iznenada postaju svesni da je drug Tito odavno upokojen, a da niko od političara nije imao hrabrosti da im saopšti da su sa gubitkom drage osobe ostali uskraćeni i za niz „privilegija”.
Bez mnogo medijske buke je prošao odlazak dr Miroslava Davidova iz Opšte bolnice „Đorđe Joanović“. Reč je o vrhunskom hirurgu, doktoru medicinskih nauka. Neretko su njegove kolege odustajale od pacijenata tokom operacije, pa im je dr Davidov pritrčavao u pomoć. Opravdano se postavlja pitanja ko će im sada pružati moralnu i stručnu podršku u trenucima vlastitog posrnuća.
Podsetimo se da su, ne tako davno, Bolnicu napustili i brojni drugi stručnjaci: dr Predrag Matejin, prim. dr Stojan Ratkov, prim. dr Vladimir Arsenić, itd. Podvlačeći crtu ispod svih ovih imena, opravdano se postavlja pitanje ko će ostati da nas leči u državnom sektoru?!
Dodatno zbunjuje činjenica da su pojedinci koji kroz svoje zarade uredno uplaćuju sredstva u republički zdravstveni fond, uobičajeni pacijenti u privatnoj praksi. S druge strane, najglasnije bundžije pod državnim skutima su upravo oni koji ne plaćaj za ono što očekuju!
