Uprkos svemu, bili su i ovoga leta zajedno. Članovi Udruženja za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama (MNRO) „Suncokret”, volonteri i prijatelji iz Žablja, Vršca i Pančeva družili su se od 17. do 22. avgusta. Inkluzivni kamp „Leto, priroda, inkluzija”, 14. po redu i prvi na Letenci, okupio je tridesetak sportista, članova Udruženja, volontera i trenera, a osnovni cilj jeste uključivanje osoba sa smetnjama u razvoju u sportsko-rekreativne i kreativne aktivnosti, uz uspostavljanje interakcije sa mladima koji nemaju problema u razvoju.
KRUG PRIJATELJSTVA
– Na prethodnih 13 kampova boravilo je ukupno oko 700 sportista. U poslednjih nekoliko godina su besplatno, osim korisnika iz Zrenjanina, u program uključeni i mladi iz drugih gradova – kaže Simo Salapura, koordinator i inicijator organizacije kampova ovakvog tipa, dok je „Suncokret” nosilac projekta koji podržava Ministarstva omladine i sporta.
Ovogodišnji inkluzivni kamp na Letenci organizovan je u rekreativnom centru kojim gazduje Pokrajinski zavod za sport i medicinu sporta. Za brojne radioničarske aktivnosti bili su zaduženi volonteri iz „Suncokreta”, kao i njihovi drugari iz Žablja, Vršca i Pančeva. Koordinator radioničara bila je Biljana Tomić (Žabalj), a pomagali su joj Milan Kordin i Leona Zarin (Zrenjanin), Momčilo Tomić i Marija Veljković (Žabalj). Podršku su dali i volonteri zrenjaninskog Crvenog krsta Nataša Živanov i Milena Mitrović.
U radu kampa su učestvovali i članovi „Suncokreta” Svetlana Radosavljev, Igor Tomić, Milica Mijatović, Boba Pinter, Željko Gagić, Ivan Fodor, Steva Vuković i Nenad Stanojević.
Udruženje za pomoć MNRO „Suncokret” pozitivan je primer udruživanja i saradnje na ovim prostorima koja uspešno traje već više od deceniju i to veoma uspešno. Simo Salapura, takođe dugogodišnji volonter Udruženja, zahvalio se na podršci sjajnim mladim ljudima koji su načinili novi krug prijateljstva.
DRUŽENjE OPLEMENJUJE
– Zajedničke aktivnosti i timski rad su posebno naglašeni. Treninzi, druženja, učestvovanje u raznim aktivnostima sa osobama sa smetnjama u razvoju brzo stvaraju osećaj zajedništva, pripadnosti, tolerancije i ravnopravnosti – kaže Milan Kordin koji ima 30 godina, instruktor je vožnje, a od 2015. godine učestvuje u kampovima. „Suncokrete” poznaje iz karate kluba, a volontira jer voli da se sa njima druži.
– Oni su iskreni i neposredni, više oni pružaju meni nego ja njima. Ta druženja me oplemenjuju i čine me srećnim jer pomažem onima koji to prihvataju i cene – smatra Milan.
Milena Mitrović je đak prvog razreda Zrenjaninske gimnazije. U Crvenom krstu Zrenjanin volontira od 2018. godine. Sve je počelo u školskoj sekciji prve pomoći OŠ „Petar Petrović Njegoš”. Istovremeno ju je zaiteresovao i istorijat ove humanitarne organizacije. Učestovala je u svim akcijama u kojima je mogla s obzirom na svoje godine. Žao joj je što nije mogla da volontira tokom prvog talasa korona virusa (to su mogli samo punoletni). Njen brat Dušan želi da krene sestrinim stopama, a mama je nekada predavala u Osnovnoj i srednjoj školi „Deveti maj”.
– Voloniranje ne prestaje onog momenta kada nekome pomognem, kada uradimo zajednio neki humani posao ili proslavljamo rođendane… Uvek mislim o sledećem danu i novim aktivnostima – kaže Milena, najmlađa volonterka u grupi.
RADIONICE I SPORTSKE AKTIVNOSTI
Tek godinu dana starija Nataša Živanov, učenica drugog razreda Ekonomsko-trgovinske škole „Jovan Trajković”, takođe je u školi bila u sekciji prve pomoći. Uključila se u aktivnosti Crvenog krsta, učstvovala na takmičenjima, festivalima…
– Drago mi je da pomažem ljudima. Prvi put sam bila u kampu ove godine, a pre toga sam dolazila u Udruženje na radionice. Zbližila sam se sa devojkama sa kojima sam se družila i pomagala im. Bilo je vremena za radionice i za sportske aktivnosti, pa je šest dana brzo proletelo – priča nam Nataša i na momenat prekida razgovor jer joj se na mobilni javila Milica o kojoj je brinula u kampu (da joj ispriča nešto važno i u poverenju).
Nataša kaže da se mnogo njenih drugarica bavi volontirnjem. Posebno joj je drago što je upoznala drugare iz Žablja koji su takođe posvećeni humanom radu.
Volonterka u „Suncokretima” Leona Zarin studira za vaspitačicu. Ima sedam godina volonterskog staža, ali je zbog školovanja u poslednje dve godine manje aktivna. Bavila se sportom, a u Zrenjaninskoj gimnaziji bila je član „Putokaza” i tu je imala priliku da upozna rad mnogih udruženja.
– Srećna sam i ponosna što sam volonterka „Suncokreta”. Išli smo zajedno na ekskurzije, izlete, druženja, novogodišnje proslave. Zajedno se i radujemo, i tugujemo… Roditelji Dalibor (ali napišite Badža, jer ga svi tako znaju) i Otilija su uvek spremni da pomognu, da se uključe u humanitarne akcije. „Kada daješ drugima, zapravo ti mnogo dobijaš”, govorili su mi. Aktivni smo i u Udruženju za zaštitu životinja „Beta”, brinemo o napuštenim kucama i macama – priča nam Leona.
VOLONTERI SU VREDNI I ODGOVORNI
U kampu su pleli narukvice prijateljstva koje su neraskidive. Ali, nažalost, ne misle svi kao Leona.
– Mogla sam da vidim i ko mi je prijatelj, a ko ne. Jer, bilo je onih koji su i sami poželeli da budu volonteri. Ali, bilo je i komentara – kako možeš sa njima da šetaš po gradu, zar te nije sramota… Strašno. Sramota je što tako misle, sa takvim ljudima ne mogu da se družim – poverava nam se Leona.
Ružica Tomić je Igorova mama, ali i predsednica Udruženja za pomoć MNRO.
– Ako govorim iz ugla roditelja, onda sam beskrajno zahvalna volonterima što mom detetu približavaju onu tzv. tipičnu populaciju mladih ljudi koja njemu nije dostupna na drugi način sem druženjima na radionicama i u kampu. Kamp je jedino vreme u godini kada se mi razdvajamo i kada mogu da priuštim sebi nekoliko dana samostalnog odmora. Kada govorim kao predsednica Udruženja, onda je moja zahvalnost i veća jer svi ti mladi ljudi, volonteri, pokažu sve divne osobine – odgovornost, brižnost, samostalnost koju prenose i na mlade u Udruženju. Pogotovo u kampu gde su upućeni jedni na druge – naglašava Ružica Tomić.
Boris Vojnov, stručni saradnik u Crvenom krstu Zrenjanin, kaže da je volonter od 2003. godine.
– Volonteri u našoj organizaciji su svestrani mladi ljudi, dobri učenici, studenti, uspešni sportisti, umetnici… Crveni krst je jedna velika porodica, družimo se i sa volonterima iz drugih gradova – priča Boris.
Boris napominje da volonteri imaju razne obuke, pa su prošli i kroz sve programe podrške osobama sa smetnjam u razvoju.
PLEMENITOST TREBA NAGRADITI
– Moje divljenje i zahvalnost svim tim mladim ljudima jeste ogrmno, ali to mora biti prepoznato i šire. Ne treba da se čeka Zakon o volontiranju da bi oni bili u prednosti kod traženja posla. Oni svoje vreme i energiju upućuju nečem tako plemenitom i humanom kao što je rad sa osobama sa smetnjama u razvoju i to mora da bude nagrađeno – ističe Ružica Tomić.
