Najbolji način da upoznate određeno mesto, jeste da ga propešačite. Iako sam Zrenjaninac već 37 godina, odlučih da primenim oprobani metod. Krenuo sam iz Male Amerike. Najpre su me šokirali trava koja izvire iz jezera kod „Žitoprodukta” i buka iz silosa. Stekao sam utisak kao da sam glavni glumac horor firma. Na trenutak pomislih – valjda neću skončati tragično, kako to obično biva u ovom žanru…
Nakon što preživeh, krenuh ka parku Čokliget. Suočavam se sa hordama pijanih (nadam se ne i drogiranih) maloletnika. Bio sam siguran da ću bezbedno proći kroz kordon, budući da preživeh pakao Jezera 3. Omladina i nije bila toliko vaspitno devastirana koliko je bio mobilijar! Korpi za otpatke gotovo da i nema, brojne klupe su oštećene, smeće na sve strane… Brže-bolje, pobegoh iz rodnog kraja.
Krenuo sam ka centru. Urbanistički sve je na mestu! Projekat prof. Mitrovića je besprekoran, saglasni su kako stručna, tako i amaterska javnost. Međutim, gomile pasa koji laju i zastrašuju šetače, ne bi trebalo da budu deo arhitektonske celine. Pitam se ko su bili nesavesni vlasnici ljubimaca, pa su ih tako bezobzirno pustili da tumaraju gradom…
Nakon promišljanja, shvatih da smo mi sami krivi za brlog u kome živimo! Niko sa strane nije došao i pobacao plastične flaše po parku, niti zapustio jezero. Dapače, reč je o odrazu u ogledalu koje nas na najbolji način prikazuje. Krajnje je vreme da se suočimo sa realnošću i prestanemo da optužujemo druge za lične promašaje.
