Znam jednog momka koji je, kao student Filološkog fakulteta, želeo da diplomira na Lunu, kralju ponoći. Ko pamti 20. vek, znaće da je Lun bio kultni junak serije tzv. roto romana, koji su štampani na jeftinom novinskom papiru, u ogromnim tiražima. Prodavali su se na kioscima i pripadali su „pučkoj zabavi”, uz totalno prezrenje kulturnog establišmenta. Niko to upšte nije ubrajao u književnost. Pomenuti momak je, međutim, čvrsto branio stav da, sa stanovišta teorije književnosti, ne postoji razlika između tzv. petparačke literature i „prave književnosti”. Nego da je granica izvanknjiževna – sociološka, nametnuta da brani razdvajanje „više” i „niže” društvene klase (a u Titovoj Jugoslaviji između „društveno korisnog” i „društveno štetnog” ukusa).
Ta granica između narodne zabave i serioznog stvaralaštva postavljana je i opstajala je još od antike, ali je bila rastegljiva, uključivala je i isključivala ovaj ili onaj segment, žanr, tematiku, stil, uvek prema ukusu i potrebama onog sloja ljudi koji je imao moć, i novac, u svakoj zajednici… Posle je smišljena i teorija umetnosti da se ta granica odbrani: teorija kiča. I mnoge su, planetarne, umetničke i naučne karijere napravljene u poigravanju s teorijom kiča, njenom podržavanju ili osporavanju, stvarnom ili prividnom, ko bi ga znao. Možda najviše u likovnom stvaralaštvu, sve uz velike pare. Umetnost, novac, moć, slava, estrada čvrsto je to i često uvezano. Ali se, i najviše baš u književnosti – poeziji – predstava o neshvaćenim, ukletim, nesrećnim pesnicima, mitski održava. Da, buntovni pesnici, pokretači generacija… I tako nekako dođosmo i do Boba Dilana, ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost.
Onaj momak, na kraju, ipak nije pisao diplomski rad o Lunu, kralju ponoći, nego o nadrealistima. I oni su podrivači etablirane stvarnosti.
