Srbi su bili među nacijama koje su najviše stradale tokom Drugog svetskog rata. Nije bilo objektivnih povoda za odmazdu jednog naroda. Dovoljno je bilo da u glavi ludaka bude kreiran program koji negira naš genetski kod. Rezultat su koncentracioni logori, torture, unižavanja… Tadašnji sunarodnici su stradali samo zato što su pripadnici srpskog korpusa.
Da li se danas nešto promenilo? Odgovor je, nažalost, negativan. I dalje su ljudi robovi stereotipa. (O)lako ocrne pripadnike određene nacije. Nažalost, donedavne žrtve neretko bivaju sve površnije u vlastitom rasuđivanju.
Ovih dana je čitavu državu obišao snimak nasrtaja dve osobe na nedužnu životinju! U fokusu „dobronamernih“ nije bila zaštita flore i faune. Akcenat je bio na nacionalnoj pripadnosti vandala i lokaciji gde su suludi čin sproveli. Kako to obično biva, reagovali su dušebrižnici u odbranu žrtava. Njihove vapaje su brže-bolje preneli mediji željni senzacije.
Nejasno je zašto niko nije postavio pitanje o uslovima u kojima žive gosti Srbije (na privremenom radu). Kako to da ni jedno sredstvo informisanja ili nevladina organizacija nisu reagovali na seriju tekstova o „divljoj gradnji“ u Industrijskoj zoni. Žalosno je da baš u navedenim „staništima“ žive osporeni radnici. Očito ljudski život ima daleko manju cenu od mačijeg!
